We're Taking Over The World [ROBD - II. sezona]

Part 11

"Sjećaš se kada si lupila rukom u rub vrata pa si raskrvarila ruku?" kroz smijeh mi je rekao Niall dok mi je zamatao krvavu ruku. To s čašom ipak nije bila dobra ideja.

"Nije bilo smiješno!" naljutim se, a on se samo nasmije. Malo jače pritisne moju ranu, a ja vrisnem.

"Sorry." ne baš zabrinuto kaže.

"Pusti mene!" ljutito viknem povlačeći ruku prema sebi i zavežem zavoj "Kad si ti smotan-" prekine me.

"Što si rekla?!" pravi se ljut.

"Rekla sam da si S M O T A N, pohvatao sve?" sarkastično kažem. Njegova usta poprime oblik slova o. Nije to očekivao, znam da nije.

"Zašto se ti toliko bojiš, pa puno toga?" udobno se smjesti na mom krevetu. Jesam ja njemu to dopustila?

"Kao prvo, miči se sa mog svetog kreveta, kao drugo ja se ne bojim puno toga, bojim se skakavaca, malo krvi i dečkiju sa jezivim pogledom kao što si ti." znam da mi nije najpametnije svađat se sa Niallom Horanom, ali ja sam živčana i ljuta, ma prepuna loših emocija. Nije se maknuo sa kreveta.

"Slatko, stvarno slatko." zakolutao je očima. U tim njegovim riječima nije bilo ničega zlobnog dok sam ja šizila.

"Zamolit ću te sa se makneš dok te nisam našamarala." gledala sam u stranu stiskajući šake.

"Sorry, nisam znao da si tako opasna." podignuo je ruke u znak obrane te se raspalio smijati. Zagrizla sam usnicu kako se ja ne bi nasmijala te uzela trenutak da se smirim.

"Gospodine savršeni" u to sam ubacila puno sarkazma iako nisam baš trebala, svi su oni ustvari jako zgodni "napustite moje odaje, uostalom, nemate li turneju za koju se trebate spremati?" gledala sam u zamotanu ruku i sa zdravim prstima prelazila preko zavoja.

"Znači o tome se radi." Niall je prekrižio ruke koliko sam uspjela vidjeti onako spuštene glave.

"Ne- ma što te briga ustvari. Hajde idi, tamo si korisniji." pogledala sam ga naglo i mogu se zakleti da se malo prepao.

"Trebati ćeš ti mene, Watsonice, možeš računati da ću biti tu, vjerujem da je ovo samo faza. Ne uništavaj mi vjeru." Watsonice?! Trebati njega? Faza?! To se meni čini ili je on mene upravo nazvao luđakinjom.

"Vidjet ćemo još!" viknem za njim ne toliko ljuto kao prije i uspijem čuti njegov smijeh. Zatvorim vrata za njim i legnem na krevet gdje je on maloprije ležao. O živote, stvarno me umaraš.

Taman kada me san počeo preuzimati na vratima se začulo kucanje. Nije se tako jako čulo jer su to ipak ulazna vrata, ali meni treba prilična tišina za spavanje. Samo da ne dolazi meni. Ponavlja sam u sebi jer kako je počelo, svi traže mene.

"Yo, mrgude!" naglo me trznula rečenica izgovorena gotovo vikom i naglo otvaranje vrata. Ustala sam nevjerojatnom brzinom.

"Zar ti ne znaš kucati!?" viknula sam na Louisa koji je sa lizalicom u ustima stajao ispred mene. Prvo pitanje, zašto ima lizalicu? Drugo, kako je došao ovdje tako brzo, znam da živi par metara od mene, ali on je Louis Tomlinson. Čudim se što je prošao neopaženo.

"Nah." slegnuo je ramenima i dalje stojeći na vratima.

"Reći ću ovo samo jednom zato me dobro slušaj-" počela sam na što me prekinuo.

"Oks." ležerno je rekao na što su meni živci skočili "Auč!! Zašto si to napravila?!" kukao je stiskajući šake nakon što je do njega doletio jastuk i zagrlio njegovu facu.

"Iritiraš me." kroz smijeh sam rekla.

"Zašto se ja uopće družim s tobom?" zakolutao je očima.

"Ti reci meni." slegnula sam ramenima. Ne znam zašto smo odjednom prešli na veoma kratke odgovore. Valjda smo pokušavali živcirati jedno drugo, a njemu je palilo jer mi je trunka falila da se zaletim do njega i opalim mu šamar, čisto iz inata "E ovako." pročistila sam grlo na glas "KOJI VRAG RADIŠ U MOJOJ SOBI!?" viknula sam iz svega glasa, ali on se nije niti pomaknuo. Toliko sam se trudila da se barem malo pomakne, ali ništa, i dalje je ležerno lizao lizalicu.

"Iskreno, ne znam. Niall mi je rekao da ti treba društvo." slegnuo je ramenima. KAKO MOŽEŠ BITI TAKO IRITANTNO MIRAN?!

"Aham, Niall ti je rekao. A zašto bi meni trebalo društvo kada sam očigledno svojom voljom otišla kući?" kroz zube sam rekla. Ostani mirna Zita, ne pokazuj mu da je pobijedio.

"Nemam pojma. Ja sam slušam Nialla." pokušao je ostati ozbiljan, ali se nasmijao. Yasss!!!! Više nije miran kao bubica i bez emocija!!

"Krasno." zakolutala sam očima i bacila se na krevet gledajući u strop. Noge su mi ostale na podu pa sam bila u nekom polu ležećem položaju. Ubrzo se iznad moje glave pojavila još jedna glava "Što ti treba?" upitala sam. Odustajem.

"A što tebi treba?" Louis, kunem ti se, napravi to još jednom i ljubit ćeš pod.

"Kad već pitaš, malo mira." zaklopila sam oči.

"Nešto nije u redu, reci mi što ti je i pomoći ću ti." i dalje je smireno govorio.

"Nije mi ništa, okay? Prestanite me to više pitati jer mi je tek onda nešto što ni sama ne znam što." suze su mi navrle na oči.

"Što si ti upravo rekla?" Louis se nasmijao.

"Ne znam!" počela sam plakati. Koji vrag je meni?!

"Ovakva si otkada znaš da mi idemo na turneju." rekao je. Samo sam šutila jer je očigledno bio u pravu "A zna li gospodična da i ona ide?" nasmijao se glasno. Raširila sam oči, mislila sam da ću pasti u nesvijest. Ne mogu vjerovati u ovo. Jesam ja budna, je li ovo san? Idem na turneju sa One Directionom!!!!! "Znaš, ljudi obično kažu nešto u smislu hvala." iskrivio je osmjeh. Naglo sam ustala i moje ruke su se našle oko njegovog vrata. Snažno sam ga zagrlila i pustila svoje tijelo da nas sruši na krevet. I dalje sam ga grlila.

"Ti si toliki glupan da mislim da si moja srodna duša!!!" vrištala sam.

"Pusti me čudakinjo!" smijao se i pokušavao se odmaknuti od mene gurajući me u stranu, ali ja sam ga čvrsto držala "Kada si ti postala ovako snažna?" nasmijao se, a ja sam ga konačno pustila te mu se pridružila u smijanju.