Izaberi mene [1]

Samo naša priča

"Hej!", viknula sam i uhvatila ga za ruku. "Stani! Nemoj, ne možeš."

"Šta ne mogu?!", besno je rekao i sklonio svoju ruku. "Dajana, jesi li ti normalna? Udario te je!"

"Tiše malo! Ne želim da za to sazna cela škola."

"Baš me briga! Odakle mu prokleto pravo na to? Ubiću ga." Nikada ga nisam videla takvog. Prebledeo je od besa, a pesnice je stegao toliko da su mu ruke pobelele. Disao je teško. Bio je u stanju da ubije. Polako je krenuo, ali sam brzo pošla za njim i stala ispred njega, gledajući ga pravo u oči.

"Čarli, nemoj to da radiš. To ti ništa dobro neće doneti. Sve je u redu", pričala sam, pokušavajući da ga smirim, da ga malo smekšam. Trudila sam se da se ne primećuje koliko sam se uplašila. Kao da ipak niko nije onakvim kakvim sam ga smatrala. Kao da se ceo svet okrenuo naopačke. Ništa od svega ovog nema smisla,

Ugrizao se za donju usnu. "Pomeri se", rekao je ledenim glasom. NIsam ga poslušala.

"Pomeri se", ponovio je, očiju čvrsto zatvorenih.

Stavio je svoje ruke na moja ramena.  "Ako se ne pomeriš, ja ću to učiniti, a, veruj mi, moj način ti se nimalo neće dopasti."

"Neću ti dozvoliti", rekla sam. "Hoću sve to da zaboravim. Nema potrebe da sada ideš kod njega, ništa nećeš time postići. Čarli, rekla sam ti: On to ne zaslužuje. Ne zaslužuje čak ni da ga ubiješ. Neka živi svoj jadni život. Vratiće mu se, znam da hoće."

"Aha, ja ću samo malo da ubrzam proces", rekao je.

"Ne", odmahnula sam glavom. "Nećeš. Ako me stvarno voliš, nećeš to uraditi." Jeste bezobrazno, ali morala sam da igram na kartu ljubavi. Nisam želela da ga Nejtan uvuče u problem, a znala sam da je u stanju to da uradi. 

Tada sam shvatila koliko ja ustvari volim Čarlija. Kao da sam to oduvek znala, samo je to bilo sakriveno negde u mom umu i nisam želela da priznam sebi.  Ali, sada mi je sve jasno. Ja njega volim. I nikada to nisam prestala. Čak ni kada smo raskinuli. Koliko god sam želela da ga mrzim, to nije bilo moguće. Jednostavno nije.

Uzdahnuo je. I na gled se opustio. "Ne možeš to da mi radiš. Znaš da te volim."

"Onda ne idi kod Nejtana ako je tako."

"Dajana..."

"Čarli, dokaži mi da me voliš i nemoj da ideš kod Nejtana."

"Dođavola! Ne mogu! Ako ne sad, poludeću svaki put kad ga vidim, i jednom ću pući, veruj mi."

"Smiri se, ti ionako završavaš školu ove godine."

"Završava je i on." Besni pogled je još više činio njegove sive oči strašnim.

"I nećeš ga više viđati, eto rešenja", pokušala sam da se našalim, ali nije mi uspelo. 

"Dajana", rekao je i dlanom mi prešao preko obraza. "Bože, kako je mogao?"

"To sad nije bitno. Bitno je da sam ja to zaboravila, a moraćeš i ti."

"Biće stvarno teško", rekao je. "Ali, pokušaću." Zatim me je poljubio. Prelepo, isto kao i prvog puta na početku školske godine. Jednu ruku je stavio na moj vrat, pa ju je zavukao u kosu. Isto onako, kao da je upravljao mnome, kao da me je posedovao. O, bože, zaboravila sam koliko je ovo dobro. Biti s njim. Samo se s njim osećam bezbedno, i znam da me nikada neće povrediti. U ovoj priči, oboje smo bili povređeni, oboje smo imali prošlost koja nam je poremetila sadašnjost. Ali, kome je život bajka, ustvari? Kome je sve savršeno, ko to nikada ne plače i nikada ne žali ni za čim? Da li uopšte postoje takve osobe? Ja mislim da ne postoje. 

"Volim te", rekla sam posle poljupca. Usne su nam i dalje bile jako blizu, skoro da su se dodirivale. "Volim te, Čarli."

Prešao je preko mojih usana, pa je išao do vrata. "I ja tebe volim. Oduvek sam te voleo."

------------------------------------------------------------------------------

Kratko je, ali nadam se da je bar lepo. xD

Komentarišite i kliknite VOTE.

xoxo, Gossip girl