Izaberi mene [1]

Bićemo prijatelji

"Jesi li ti... zaljubljena u njega?" pitao me je Nejtan dan nakon tuče s Čarlijem. Bili smo sami u jednoj praznoj učionici.

Klimnula sam glavom pošto nisam bila u mogućnosti da sklopim rečenicu. Odjednom je izgledao jako tužno.

"Zar ne shvataš koliko je on opasan?" pitao me je

"Neće mi biti ništa", jedva sam uspela da izgovorim.

"Kako si tako sigurna? Stvarno sam mislio da si pametnija. Mislio sam da mu se bar ti nećeš tako lako prepustiti."

"Šta? Šta hoćeš da kažeš time?"

"On uvek dobija sve što poželi. Ne ja. Čak i sa njegovim haotičnim životom - on uspeva sve. Stvarno si mi se dopala."

"Izvini, Nejtane. Mislim da si stvarno sjajan, ali..." Udahnula sam. "Izvini."

Uhvatio me je za ruku. "U redu je. Nisi ti kriva što ti se ne sviđam na način na koji se ti meni sviđaš. Nadam se da bar možemo da ostanemo prijatelji."

"Stvarno bih volela da budemo prijatelji", rekla sam a on je klimnuo glavom u znak slaganja.

Pogledali smo se i polako izašli iz učionice. On me je pozdravio i otišao nekuda, a ja sam se zaputila ka Sabrini.

Ušla sam u moju sobu i zatekla Dženifer s mojom omiljenom knjigom u ruci kako sedi na krevetu i Sabrinom kako nešto piše odmah pored nje.

Podigle su pogled i odmah shvatile. "Rekla si mu." prošaputala je Sabrina. Onda su mi prišle i zagrlile me.

Nakon par minuta grljenja vratile su se na krevet.

"Je l' bilo bolno?", pitala je Dženifer.

"Pa i nije... On je stvarno sladak... Ostali smo prijatelji."

"O, bože..." rekla je Sabrina. "Pa, dobro. Sad ga bar ne lažeš više."

"Da, u pravu si..." složila sam se i sela.

"Pa šta čekaš?" pitala je Dženifer. "Idi kaži Čarliju!"

"Da..." rekla sam odsutno. "Idem da mu kažem..."

Ustala sam i izašla. Ali kad sam izašla, zapitala sam se gde da ga tražim? Onda sam mu poslala poruku (dao mi svoj broj juče) da se nađemo ispred internata. Izašla sam napolje i čekala ga.

Došao je deset minuta kasnije. Izgledao je pomalo izgubljeno i pijano. Ali nije bio pijan. Opet je imao raširene zenice. Dođavola, neću da mu kažem da sam raskinula s Nejtanom dok je on nadrogiran. I nisam ni sanjala da ću nešto takvo ikada pomisliti u svom životu.

"Raskinuli smo", rekla sam. Izgledao je kao da je malo živnuo kada je to čuo.

"Konačno", rekao je. "Ionako nije bio za tebe."

Ugrizao se za donju usnu a onda mi stavio ruku na vrat. Polako sam stavila svoju ruku preko njegove i pomerila je. "Ne ovde", rekla sam.

"Onda dođi ovamo", rekao je i uhvatio me za ruku. Pomerio me je tačno uz zid internata gde niko nije mogao ništa da vidi. Uhvatio me je za obe ruke u privukao me sebi. Onda me je poljubio. Poljubac je bio mnogo duži od prvog. Ali, nisam mogla da odlučim koji je bio lepši. Okej, prestaću.

Kada bi ste pogledali Čarlija videli bi ste sasvim normalnog dečka. Ali samo na prvi pogled.

Nisam shvatala kako neko može u isto vreme da bude tako dobar i tako loš. Ali, on je tako delovao na ljude. Sve je zavisilo s kim je, verovatno.

U jednom trenutku je mogao da bude princ iz bajke a već u drugom je moglo da se vidi nešto demonsko u njegovim očima. Nikada nisam upoznala nikog sličnog njemu i to je,  verovatno, ono što me je privlačilo.