Izaberi mene [1]

Uplašena, zbunjena, osvojena

Bio je početak novembra i zima se već stvarno osećala u vazduhu. A kiša nije prestajala da pada.

"Devojke, meni je dosadno!" viknula je Vilhelmina dok smo se sve smarale u Dženiferinoj sobi.

"Nisi jedina", rekla je Alisija.

Sabrina je jela čips bez prestanka. "Možemo da uradimo onaj domaći?"

"Pih. Je l' moramo baš sada?"

"Vilhelmina, ti si ta koja je rekla da joj je dosadno." frknula je Sabrina

"Svejedno", ubacila se Alisija. "Već danima kiša ne prestaje da pada. A mi već danima kukamo kako nam je dosadno. Ovo postaje smešno."

"Hmm, Božić provodim u Njujorku", rekla je Dženifer.

"Pa?" pitala je Vilhelmina

Dženifer je slegla ramenima. "Pa ništa. Gde ćete vi?"

"Još uvek ne znam. Možda na Floridi", rekla je Alisija

"Božić na Floridi?" kriknula je Dženifer. "Pa tamo nema snega!"

"Ja idem u Nemačku", rekla je Sabrina

"Logično."

"Jeste li znale da Čarli ima sestru?" pitala sam ih odjednom

"Naravno." frknula je Alisija

"Divna, savršena, gospođica Ejmi", kazala je Vilhelmina

"Prestanite vas dve!" rekla je Sabrina. "Dajana, bez uvrede, ali Ejmi je mnogo bolja od Čarlija. U svakom smislu."

"Da, hodajuće savršenstvo."

"Zašto je mrziš toliko?" pitala je Sabrina

"Ne mrzim je", branila se Vilhelmina. "Ali mislim da je precenjena."

"Znači da je mrziš."

"Ćuti."

"Koliko sada izgledamo jadno, nemate pojma." Alisija se bacila na krevet.

"Mislim da ću malo da izađem napolju", rekla sam i ustala.

"Bar se neko zabavlja", promrmljala je Vilhelmina

"Vidimo se."

Izašla sam iz sobe. Stvarno sam morala da idem napolje. Unutra je bilo suviše zagušljivo.

Izašla sam iz zgrade internata i preplavio me je talas hladnoće i vlage.

Šetala sam neko vreme sve dok nisam videla Nejtana. Rekli smo da ćemo biti prijatelji, ali ja ga od tada nisam videla. Ustvari, videla sam ga, ali samo u prolazu. Uopšte nismo pričali.

Sada je i on video mene i mahnuo mi je.

Dok sam trepnula već mi je prilazio.

"Ćao, odavno te nisam video", rekao mi je slatko se smešeći

"Nisam ni ja tebe."

"Kako si?"

"Dobro... Ti?"

Uzdahnuo je. "Pa, nisam baš najbolje..."

"Zašto?" pitala sam ga

Nežno me je pogledao i uzeo me za ruku. "Dajana, stvarno sam probao. Stvarno jesam. Ali, ne mogu da te zaboravim. Sviđaš mi se. Mnogo."

I tada sam bila na ivici infarkta. "M-molim?"

"Mnogo mi se sviđaš. Ne mogu da te zaboravim, a pokušao sam."