Tref

epilog

Ikonija

Nervozno sam stiskala violinu uz sebe dok mi je pogled svako malo letio sa otkrivene pozornice na profesora koji je davao uputstva devojci koja je radila na ozvučenju. Nakon što zadnja grupa ispred mene izađe na pozornicu i započne sa svojom tačkom, profesor stane ispred mene pa mi se široko osmehne.

-Moj najbolji i najomiljeniji učenik. Siguran sam u to da si najbolja Ikonija i zato sam te i ostavio zadnju. Pravi si šećer na kraju.

Nesigurno se osmehnem i pogled usmerim na učenike koji su sledili ispred pozornice. Ovako, dok sam se skrivala iza teških zavesa, pozornica i publika su mi se činili kilometrima daleko dok je sećanje na mog oca bilo živo. Način na koji se popeo na binu, istrgnuo mi violinu iz ruke te me odvukao kući i pretukao jer sam se usudila izaći pred druge i svirati iako je on to zabranio. Ali, oca nema ovdje. Hiljadama kilometra je daleko, kao i majka koja je izabrala njega umesto Vlada i mene. Vlad je ovdje. Logan, Izak, Huge, Grace i Anastasija.

-Ikonija, ti si na redu. Možeš ti to, verujem u tebe.

Profesor me lagano pogura ka pozornici na čiju se ja sredinu smestim nakon što prozovu moje ime. Nisam imala hrabrosti da podignem pogled na publiku, već samo bradu naslonim na violinu i počnem svirati tihe note koje sam videla iza zatvorenih kapaka. Glasovi iz publike utihnu i nestanu, a tu ostanem samo ja sa violinom. Pred očima sam jasno videla sve lepe trenutke koje sam imala u životu jer je to bio jedini način da se rešim loših sećanja na oca.

Dan kada sam dobila violinu od djeda, onda kada sam po prvi put upoznala Grace u spavaonici dok je pričala sama sa sobom i uvežbavala način na koji će me upoznati. Onaj dan kada sam po prvi put pričala sa Hunterom na parkiralištu škole dok sam se skrivala od Belle, večer kada me pokupio sa posla i kada sam mu prvi put svirala, naš prvi pravi spoj u lunaparku, večer kada smo se poljubili, način na koji mi je prstima prelazio telom i volio me, prva prava proslava rođendana koju sam imala sa prijateljima koje volim i koji me vole, prva utakmica na kojoj sam bila, piknik koji sam imala sa Hunterom, bakom i djedom na proljetnom raspustu, gledanje zvezda padalica sa Hunterom...

Sećala sam se svega toga i maštala o onim stvarima koje će se tek desiti u budućnosti a koje su uključivale ljude koji mi znače. Nakon što se i zadnji ton prepusti tišini, lagano odvojim kapak od kapka i pogledam u publiku koja je većinom bila u mraku. Neko ustane pa počne glasno udarati dlanom od dlan i ja tu prepoznam Logana.

-Ljubičice, rasplakala si me.

Baci nešto u mom pravcu te mi svega terenutak nakon toga ruža padne pod noge. Nakon njega, ostatak mojih prijatelja se također podigne na noge i počne bacati cveće iako je to bilo strogo zabranjeno. Ugledam dobro poznato lice mog brata i najbolje drugarice, Anastasije, Izaka, Logana i... Huntera. Usne mi se razvuku u osmeh a suze počnu teći niz obraze nakon što ga ugledam u publici. Preskoči red stolica na kojima su sledili profesori pa skoči na pozornicu tako da stane ispred mene.

-Uspela sam.

Dlanove smesti na moje obraze i klimne glavom dok mu se širok osmeh nalazio na usnama. Šiške su mu padale na čelo kao i onog prvog dana kada sam se usudila u potpunosti pogledati u njegovo lice. Samo da sam znala da će taj dan biti onaj koji će mi promeniti život na bolje, ne bih trošila vreme razmišljajući o tome kako ne zaslužujem biti srećna jer... Zaslužujem. Svako zaslužuje biti srećan čak i kada drugi ne smatraju da je tako. Svi imaju pravo na smeh i lepe trenutke, niko ne treba biti izuzetak.

-Da, uspela si jedina... Jer si savršena.

Krene usne spustiti na moje, ali ga zaustavim tako što prst smestim na iste.

-Samo da ti kažem još nešto... Apsolutno me zaboli pimpek za to što ćeš me poljubiti pred profesorima.

Smeh mu se otme sa usana, a ja zanemarim žamor koji se nalazio oko nas jer smo trenutno samo nas dvoje meni bili bitni.

-Daj da pogodim. Logan te to naučio?

Klimnem glavom i ne uspem više zadržati smeh nakon što on pogled skrene na publiku. Shvatim da je uhvatio Loganov pogled nakon što začujem jedno "jebiga" iz publike. Ponovo susretnem pogled najlepših smeđih očiju pa se podignem na nožne prste i ruke zajedno sa violinom smestim na njegova široka ramena.

-Ikonija?

-Mhmm?

-Da li te je neko nekada poljubio na pozornici?

Osmeh mi se razvuče na usnama, a glava pomakne levo-desno dok je jedno što sam u ovom trenutku mogla osetiti bio miris borovih iglica te snažne ruke na mom struku.

-Nije.

-Dobro, jer ću ja upravo to uraditi.

***

nikada baš nisam bila dobra u rastancima, ali sada ću se pokušati potruditi. nadam se da ste uživali čitajući ovo "delo" bar upola onoliko koliko sam ja uživala dok sam ga pisala. Ikonija i Hunter su mi zasigurno jedni od najdražih likova koje sam ikada stvorila i zahvalna sam na tome što su baš njih dvoje bili ti koji su me podstakli da počnem ponovo pisati. njih dvoje ne bi bilo da mi ideja nije pala na pamet dok sam slušala gore pomenutu pesmu, Sweater Weather. u isto vreme sam i srećna i tužna jer je ovo zadnji deo, ali sam zahvalna na svakom pregledu koji ste ostavili na poglavljima. svesna sam toga da sam mogla puno bolje napisati određene delove, razraditi temu nasilja u porodici, ali sam također svesna toga da mi je to jako teška tema za pisanje a i za čitanje. trebamo se fokusirati na ono što je lepo, kao što je to na primer ljubav. želim vam svima jednog brižnog i pažljivog momka poput Huntera ili osećajnu i požrtvovanu devojku poput Ikonije. da ne duljim dalje, ostala mi je samo posveta tako daaaa...

malacrnahaljina, tebi u potpunosti posvećujem ovu priču te ti se želim zahvaliti na svakom komentaru i lepoj reči koje si ostavila ispod poglavlja. svaki put kada bih osetila kako ne mogu dalje i kako želim odustati, tvoj komentar bi mi izmamio osmeh na lice i pogurao ka napred da nastavim pisati. volim te do neba i nazad <3

također se želim zahvaliti onima koji su čitali te ostavljali "vote". vi ste razlog zbog koga pišem. :)