Tref

II

Dani su prolazili u treptaju oka. Ujutro sam ustajala umorna od prethodne smene, odlazila na časove i hvatala što je više moguće zabilješki, trudila se izbeći pojedine osobe na hodnicima i opet odlazila na posao. U onim retkim situacijama kada mi je bilo dozvoljeno gledati filmove, američke srednje škole i fakulteti su za mene bili samo proizvod mašte nekog producenta koji je hteo napraviti film što zanimjivijim. Nisam niti slutila da će to sve biti istina nakon što dođem ovde u Irsku, da će pojedine devojke maltretirati one slabije od sebe i da će se svakog petka u jednom delu kampusa odvijati zabava u kojoj se alkohol točio poput vode. Podignem pogled sa svoje sveske za zabilješkama nakon što profesor Graham pročisti grlo, a u kabinetu postane poprilično tiho.

-Nadam se da ste svesni činjenice da se još malo bliži prolećni raspust i da je to jedna od zadnjih prilika da ispravite loše ocene koje ste dobili na prošlom eseju. Iako ste se pokazali kao veoma loši, osim Ikonije, odlučio sam vam dati još jednu šansu u vidu eseja.

Ostanem gledati ispred sebe iako sam na svom potiljku jasno osetila desetinu pogleda te bila svesna šaputanja iza mojih leđa. Profesor nekoliko puta udari dlanom od dlan ne bi li ponovo privukao pažnju studenata koji su i dalje pričali između sebe, skoro pa i ne obraćajući pažnju na njega.

-Pozornost molim. Do idućeg puta se dogovorite između sebe kako ćete raditi, dajem vam na volju da sami izaberete svog partnera. Ali budite sigurni da oboje morate podjednako raditi, nemojte misliti da će čitav posao pasti na samo jednu osobu i da se možete lako izvući. Nakon što odlučite ko će biti vaš par, dobićete temu za esej. Slobodni ste.

Nakon njegovih zadnjih reči, glasovi postanu još glasniji a nemir u meni još izrazitiji. S kim da radim na eseju? Počnem se brzo pakovati ne bih li stigla profesora pre nego što napusti kabinet.

-Profesore. Imate li par minuta?

Stanem nekoliko koraka dalje od njega na šta on podigne pogled na mene te se lagano osmehne. Za profesora Grahama su pričali da je lak na ocenama te se zato većina ovih studenata i prijavila za njegove časove. Istina da je da lak na ocenama, ali isto tako očekuje i makar malo znanja o biologiji što većina ovde nije htela posedovati.

-Izvoli Ikonija. Siguran sam da nemaš pitanja što se tiče eseja pošto si prethodne savršeno uradila.

Pročistim grlo osjećajući kako se nervoza sve više i više širi mojim telom. Profesor je bio svestan toga da sam jedna od retkih koji obraćaju pažnju na ono što on predaje te je zato imao visoka očekivanja od mene. Što je meni stvaralo nervozu jer ga nisam htela razočarati.

-Htela sam vas pitati mogu li sama raditi na eseju. Nisam... Nisam sigurna da bih mogla raditi sa nekim u paru.

Obrve mu se blago namršte a usne iskrive u neku vrstu osmeha. Ostavi svoju torbu nazad na stol te se prstima osloni na rub istoga.

-Zašto? Budi sigurna u to da posao neće pasti samo na tebe jer će i druga osoba morati znati isto koliko i ti.

-Znam, ali...

-Mogu li ja raditi sa njom u paru? Obećavam da ću se truditi isto koliko i ona.

Zatvorim oči nakon što treći glas progovori iza mene. Bila sam sigurna u to da sam ostala sama sa profesorom u kabinetu, otkud on ovde?

-Hunter. Poprilično sam siguran da si ti dobio negativnu ocenu na prošlom eseju, zar ne?

Otvorim oči te krajom istih pogledam u Huntera koji je stajao svega korak udaljen od mene. Susretnem njegov pogled koji je bio mešavina molbe i samosažaljenja.

-Da. Nisam se stigao pripremiti baš najbolje jer su treninzi postali sve učestaliji pred utakmicu.

-Svestan sam toga da voliš igrati, ali sam također svestan toga da moraš položiti ako misliš nastaviti sa igranjem. Nadam se da deliš moje mišljenje. Ikonija, koje je tvoje mišljenje u vezi rada sa Hunterom?