Tref

XVII

Hunter

Snažno sam stezao Ikonijinu ruku u svojoj dok me vodila ka visokom, i više nego krupnom čoveku sa brkovima koji je bilo naslonjen na kamionet te gledao negde u daljinu.

-Opusti se Hunter, nije strašan kao što izgleda. A i voli ragbi.

-Lako je tebi reći kad ti nisi ta koja upoznaje porodicu svoje devojke. Kako to da ti je brat trenirao ragbi, djed ti voli isti a ti opet nisi imala pojma o igri već si je... Guglala?

Smijeh joj napusti usne što privuče pažnju onog čoveka, a ja po prvi put u životu iskusim strah. Onda kada mi je majka umirala, nisam osećao strah već nekakvu vrstu praznine jer nisam znao šta se dešava. Kada bih izlazio igrati, osećao bih tremu. U trenutku kada sam potpisivao ugovor sa trenerom profesionalnog ragbi tima, nisam osećao strah već zbunjenost. Ništa od toga mi nije izazivalo strah kao što je to radio Ikonijin djed.

-Ikonija! Djedovo!

Pustim joj ruku tako da ona može potrčati i baciti se u zagrljaj čoveku sede kose koji je usprkos godinama koje je nosio na svojim leđima podigne kao da nije teža od pera.

-Djede. Tako mi je drago što te vidim. Gde je baka?

On je pusti iz zagrljaja pa pogled sa njezinog lica premesti na mene nakon čega me odmeri od glave do pete. Nervozno se premestim sa noge na nogu pa pogledam u Ikoniju.

-Ostala je kod kuće da ispeče kolače. Momak, moje ime je Rade, drago mi je upoznati te.

Pruži mi ruku koju ja brzo prihvatim nakon čega je on protrese ne skidajući pogleda sa mog lica. Jasno sam mogao videti to da sam na testu koji vrlo lako mogu pasti.

-Hunter, zadovoljstvo je moje.

Nakon što smestimo naše kofere u zadnji deo kamioneta, a Ikonijin djed se smesti za volan, okrene se ka nama uz osmeh na usnama.

-Baka ti je u potpunosti prešla na pekar mehanizam. Kuća nam je puna kolača Ikonija, možemo ih jesti do Nove godine. Hunter, jesi li ikada čuvao ovce?

Prstom se počešem iza uha, pokušavajući ugledati nekakvu vrstu odgovora na Ikonijinom licu, ali ne pronađem ništa. Ovo je također test, samo koji je tačan odgovor? Tetka mi je jednom rekla da uvek moram biti iskren, jer to ljudi cene iako istina možda nije lepa. Ikonijin djed mi se čini kao jedan od tih ljudi.

-Nisam gospodine.

-Dobro jer nisam ni ja.

Ikonija se suzdržavala da ne prasne u smeh dok se njezin djed uveliko smejao. Skine ruku sa volana pa me istom udari po ramenu.

-Opusti se Hunter. Svidio si mu se.

Ikonija mi tiho šapne, a ja klimnem glavom iako nisam znao jesam mu li se svidio ili nisam... A želio sam. Ikonija mi je značila te sam se morao predstaviti u što lepšoj slici pred jedinom porodicom koju ima. Znao sam koliko joj djed i baka znače, koliko su oni ustvari uradili za nju i zato sam im se morao svideti. Ikonija me uzme za ruku te je stisne i pokloni jedan od onih svojih iskrenih i širokih osmeha. Sve bih uradio za nju. Nakon sat vremena vožnje koju sam ja pretežno proveo u tišini slušajući Ikoniju kako se smeje, zaustavimo se ispred dvospratne kuće koja se nalazila ispod planine na čijem se vrhu nalazio sneg. Ikonija izađe iz automobila pre mene pa se baci u zagrljaj sitnoj ženi čija je kosa bila prošarana sedima.

-Hajdemo Hunter da upoznaš Ikonijinu baku i ženu mog života.

Klimnem glavom tek sada shvatajući koliko je istinita ona priča koju mi je Ikonija ispričala o ljubavi njezinog djeda i bake. Čak i nakon četrdeset i pet godina braka, i dalje se vole kao i prvog dana. Ona žena sa Ikonije skrene pogled na mene pa raširi ruke da me zagrli.