Tref

XIV

Hunter

Prvo što osetim nakon što mi se telo probudi budu meki prsti koju su milovali moje lice. Drugo, miris čokolade i šumskog voća koji se nalazio svud oko mene i uvlačio u svaku poru koju sam posedovao. Treće, sitno telo naslonjeno na moje.

-Hunter.

Tiho izgovori moje ime i dalje milujući lice svojim prstima. Ostavim oči zatvorene iako je svaki atom u meni želeo da je vidi onoliko koliko ju je osećao. Duboko uzdahne pa krene ustati, ali je zaustavim tako što ruku smestim na njezin struk i prikujem je uz sebe. Začujem tihi smeh pa lice naslonim na mesto gde joj se vrat spajao sa ramenom.

-Rekao si da imaš trening danas. Za sat vremena je.

Usne spustim na meku kožu te ih tu i ostavim, pitajući se kako za tako brzo vreme možeš postati ovisan o nečemu. Bila je poput droge za moje telo, iako sam je imao tražio sam još.

-Tačno, sa sat vremena. Što mi ostavlja čitavih četrdeset minuta tebe.

Okrene se prema meni na šta ja napokon otvorim oči pa se osmehnem nakon što ugledam njezino lice sa mekim linijama. Usne su joj bile pune i crvene dok su oči bile odraz sreće. Ne uspem se suzdržati već je ponovo poljubim i pod prstima koji su ne nalazili na njezinom telu jasno osetim kako se opušta i topi pod mojim dodirom. Samo kada bi znala da isto tako njezin dodir utiče na mene, nikada više ne bi pomislila da će jednog dana naići neka bolja od nje. Postala je centar mog svemira i neću je tako lako pustiti od sebe.

-Dolaziš li sutra na utakmicu?

Lagano nosem pređem preko njezinog što joj opet izmami smeh sa usana na koji se ja otopim. Volio sam je, ne znam u kom trenutku se to desilo ali jeste. Uvukla se tako brzo pod moju kožu i smestila u srce da me to isprva užasavalo, ali nakon što mi je rekla da se oseća isto tako shvatio sam da je to sa razlogom. Možda smo išli brzo, ali bilo je pravo i stvarno.

-Želiš li da dođem?

Pogledom pređem preko njezina lica i u trenutku tu ugledam onu uplašenu Ikoniju koja se bojala da će mi jednog dana dosaditi.

-Naravno. I sutra i na svakoj idućoj. Moram nekoga tražiti pogledom nakon igre, zar ne?

Osmeh joj se razvuče licem, nakon čega se glavom nasloni na moj torzo. Spustim svoju bradu na njezino tjeme i jače stegnem ruke oko nje samo kako bih je osetio tu pored sebe.

-Hoćeš li ti onda doći na muzičku predstavu na kraju godine? Tako da ja mogu pogledom tražiti nekoga nakon što završim sa sviranjem?

Brzo se odmaknem od nje tako da sam jasno mogao videti blago crvene obraze te sramežljiv pogled koji je bio spušten na njezine spojene ruke.

-Sviraš?

Nakon što klimne glavom, ponovo je privučem sebi i spustim usne na njezine. Nakon što mi je rekla koji je to pravi uzrok zbog koga je prestala svirati, prestao sam navaljivati sa pitanjima zašto se ne prijavi za muzičku predstavu. Kakav bi to otac srušio snove devetogodišnjoj devojčici tako što bi upao u školu i odvukao je sa predstave pred svim ljudima u publici te nastavnicima?

-Prijavila sam se pre četiri dana. Malo kasnim za ostalima, ali profesor misli kako ću se uspeti pripremiti na vreme.

-Naravno da hoćeš kad si najbolja. Ne sumnjam u to.

Osmehne se iako joj je sumnja počivala na licu. Bojala se, ali je ipak napravila korak prema napred i prijavila se za tu predstavu. Bojala se voljeti me, ali mi je prepustila svoje telo i um iako je mislila da je prolazna stvar u mom životu ne znajući da je postala temelj.