Tref

V

Nakon što odložim i zadnju čašu na njezino mjesto, još se jednom osvrnem oko sebe za svaki slučaj ako sam nešto zaboravila uraditi. Posao u restoranu mi je došao poput dara sa neba malo nakon što sam se doselila ovamo. Iako sam mislila da sam iskoristila svoj bon za sreću nakon što su me izabrali za inostrano školovanje, ovaj posao mi je dokazao drugačije. Sa onim novcem što sam uspela uštedeti dok sam živela sa roditeljima i onim što su mi baka i djed slali mesečno sam mogla živeti poprilično solidno, ali sam uvek bila svesna da se neću moći oslanjati na ušteđevinu te baku i djeda doveka. Morala sam stati na svoje noge.

-Ikonija, moramo pričati o nečemu. Završi šta imaš pa dođi tu ispred, čekam te.

Okrenem se ka starijoj gospođi koja me pre dve godine zaposlila na istom ovom mestu gde trenutno stojim. Ispratim je pogledom dok se udaljavala ka glavnom izlazu iz restorana, ali nakon što mi ona nestane sa vida pogledam u Angel koja mi se blago osmehne. Ne čekajući više niti jednog trenutka, krenem za gospođom Rose osjećajući sve veći i veći grč u stomaku koji je najavljivao nešto jako jako loše.

-Izvolite gospođo Rose. Nešto sam krivo uradila?

-Ne, nisi ništa krivo uradila Ikonija... Ali više te ne mogu plaćati. Restoran u zadnje vreme jako loše zarađuje, a pošto si ti najnoviji radnik... Znaš kako to ide. Žao mi je, ali ne mogu si priuštiti toliko radnika. Ovo je plata za ovaj mesec, i iako nisi radila čitav ja sam ti isplatila sve. Srećno u životu dete, još uvek si mlada a pritom i pametna.

Pruži mi belu kovertu te se vrati nazad u restoran, a ja kao u bunilu ostanem stajati ispred ulaza gledajući kroz suze u belu kovertu koju sam stiskala u ruci. Upravo sam ostala bez posla? Dobila sam otkaz? Ali... U zadnje vreme posao ide i bolje nego kada sam prvi put došla ovamo raditi.

-Ikonija.

Trznem se nakon što nekakav muški glas progovori iza mene pa se brzo okrenem na peti samo kako bih ugledala Huntera čije su šiške nemarno padale na čelo, a ruke počivale u džepovima hlača.

-Hunter.

Brže bolje spakujem kovertu u ruksak i nekoliko puta brzo trepnem ne bih li tako oterala suze koje su mi se sve većom brzinom nakupljale u očima.

-Jesi li dobro? Uvek ovako kasno zatvarate?

Prebacim ruksak preko ramena i slegnem ramenima pitajući se da li njegova pitanja ikad prestaju. Duboko uzdahnem znajući da ovaj momak ispred mene nije ništa kriv. Niti za mog oca, niti za Bellu a ponajmanje za to što sam ostala bez posla pre dve minute. Šta je sa onim da ću uvek biti dobra prema drugima?

-Dobro sam. Od sada više ja ništa ne zatvaram, dobila sam otkaz. Idemo?

Krenem prema cesti, ali me on zaustavi tako što me lagano uhvati za ruku dok je drugom pokazivao ka crnom autu koje je tiho radilo na parkiralištu.

-Ovamo sam se parkirao. Dobila si otkaz? Zašto?

Hodali smo rame uz rame prema autu dok sam ja razmišljala o istom tom pitanju koje je on malopre postavio. Očigledno je da je gospođa Rose lagala.

-Zato što sam višak. Šefica ne može plaćati toliko radnika. Hvala.

Sednem u njegovo auto nakon što mi otvori vrata pa si dopustim trenutak da pogledam oko sebe. Sve oko mene je bilo perfektno čisto te je mirisalo na... Borove iglice. Ubrzo se on smesti na vozačevo sedište te se uključimo u saobraćaj.

-Žao mi je što to čujem. Imaš li nekakv plan šta ćeš za dalje?

Nakon što ja ne odgovorim, on pogleda u mene koja sam razmišljala o tome kako njegove reči i izraz lica odaju isto ono što i misli. Jesam li ja napravila istu grešku kao i svi drugi što se tiče mene? Procenila sam nekoga i svrstala u određen koš samo na osnovu tuđih reči?