Rin Hatake

Ako Ideš, Idem Sa Tobom

Poznajemo se tek godinu dana, ali već ne možemo jedno bez drugog, to je počelo da me nervira, ali sam se u isto vreme osećala posebnom.
Seli smo na klupu u obližnjem parku.

-Vidi, odavde se vidi ono drvo koje smo slikali na prvom času.
Rekao je Haminari
-Šta misliš koliko je staro?
-Najmanje pet do deset godina.
Pogledi su nam se susreli, i oboje smo znali šta to znači, barem on. Usne su krenule da nam se dodiruju i...

- Imaš mrlju na obrazu.
Rekla sam
-Kakvu mrlju?
-Mrlju da obrazu, nije velika ali..

Videla sam da sam pogrešila, i tek tada sam shvatila šta sam trebala da uradim, pa sam ga poljubila u obraz.

-Sje**la sam trenutak, jel?
-Da, ali nema veze, moram nešto da ti kažem.

Videla sam da pored sebe ima ranac, i znala sam šta to znači.

-Da pogodim, ideš jel tako.
-Da, i ne vraćam se.
-Zašto bi došao ovde na godinu dana, tražiš nekog?
Rekla sam besno.
-Rin, previše je zeznuto, tražim svog oca, a pošto nije ovde ja bi trebalo da idem.
-Onda idem sa tobom.
-Šta!?
-Idem...
-Ne.
-Saa...
-Ne.
-Tobom.
Samo je ustao i otišao, nije mislio ozbiljno da hoću da idem sa njim.

-Idem po stvari, sačekaj me ovde!
Rekla sam.
-Nemoj!
-Ako se ne vratiš, sigurno ću biti sama sa deset mačaka u nekoj staroj brvnari.

Otišla sam, ali je to bilo lakše reći nego učiniti.