Izlazim iz restorana i pogledam u jedan pa u drugi smer. Uočim je i krenem za njom.
- Aleksandra! – viknem ali ona ne staje.
Pustim korak i uhvatim je pa je okrenem ka sebi. Plakala je.
- Zašto plačeš? – pitam je.
- Jer mi se plače! – otima se ali je ponovo hvatam.
- Pusti me!
- Smiri se.
- Pusti me! – ponavlja mi besno.
- U redu – skonim ruke od nje.
Zašto plače? To me najviše interesuje, to me uznemirava.
Pogledala je u mene pa obrisala suze.
- Želim da me vratiš kući.
- U redu, auto je ovamo.
Krenula je ispred mene.
Osećam se kao poslednji magarac na svetu. Ne znam šta je uvredilo ili povredilo. Da je muškarac mučio bih je dok ne saznam ono što me interesuje ali nije.
Ušli smo u auto i njene suze su ponovo potekle.
- Prestani da plačeš! – viknem i uplašim je. Okrenula je glavu od mene i udahnuo sam duboko.
- Aleksandra pogledaj me – kažem joj tiše ali ona me i dalje kulira.
Uhvatim se za bradu i okrenem njenu glavu ka sebi. Mrzim kad plače.
- Molim te, nemoj da plačeš. Uradiću šta god želiš samo... nemoj da plačeš.
Oborila je pogled ali ništa nije rekla.
- Pogledaj me – kažem najnežnije što umem.
- Aleksandra.
Zalepila je oči za moje i osetio sam se izloženim, kao da me ona vidi, kao da zna sve o meni.
- Ne volim kad plačeš jer onda dobijem želju da zapalim ceo svet. Više volim kada su tvoje oči bezobrazne, ljute, srećne bilo šta dolazi u obzir osim suza.
- Mislim da tebe nije briga za ničije suze.
- Nije, osim za tvoje.
Dok je držim za bradu želim samo da je podignem još malo i poljubim.
- Zašto?
- Zato što kažu da sam zaljubljen u tebe.
Osetim njen dah i taj izdah koji mi govori samo jedno. Ja nisam sam u ovoj igri, nisam ja jedini koji je zbrkan, zaljubljen i ljut zbog toga, i ona je.
- Ko to kaže?
- Glasovi u mojoj glavi – i žene u mojoj zelenoj sobi.
- Džaba ti ljubav kada me stalno povređuješ, tako se ne voli – kaže tužno.
- Nego kako? Niko me nije naučio, nauči me ti kako da te volim i voleću te tako.
- Ozbiljan si?
- Da – mrtav sam ozbiljan.
Uradila je nešto što nisam očekivao, sama je podigla bradu i poljubila me. Isto kao i prvi put uranja rukama u moju kosu i ljubi me kao da je danas naš poslednji dan na ovom svetu. I možda je bilo za nju normalno, uobičajeno i bezazleno ali za mene nije jer od ovog trenutka ona je postala jedina žena na mene na celom svetu, jedina žena koju želim da ljubim.
. . .
- Nismo večerali – primetim kad dovezem Aleksandru kući.
- Ionako ti se nije dopao snobovski restoran – nasmešila se.
- Tako je.
- Nisam. Šta ćemo sad?
- Ja idem na spavanje, sutra radim.
- A sastanak?
- Gotov je.
Pa nema seksa, kako je gotov? Nemoj da planeš na nju.
- Samo toliko? – pitam kulturnije.
- Da. Naredni ću ja da isplaniram.
- Biće i narednog? – koliko ih uopšte ima?
- Ako želiš.
- Želim – ispalim spremno. Možemo i odmah.
- Onda se vidimo tad.
- Kad? - nije rekla kad.
- Ne znam kad isplaniram sastanak.
- Sutra u devet? – predložim.
- Javiću ti.
- Kad?
- Aman Isače! Ne znam, imam obeveze, život, nazvaću te sutra u u redu?
- U redu – kažem ne baš oduševljeno.
- Laku noć.
- Laku noć Aleksandra.
. . .
Nakon prvog sastanka čekam drugi a ja nisam pobornik čekanja. Obično sam ja taj koji zovi, obično mene čekaju.
- Sve u redu? – pita me Igor.
- Da.
- Nervozan si – primetio je.
- Očekujem važan poziv.
- Nešto u vezi posla?
- Ne, privatno je.
- Aleksandra – pogodio je iz prve.
- Da – izdahnem.
- Ona je dobra osoba – rekao je kratko.
- Znam.
- Tvoj sin je smatra majkom – dodaje.
- I to znam Igore.
- Ali mi nismo dobri ljudi Isače i ti to znaš, zato si poslao Mateju što dalje od sebe.
- Zašto mi ovo govoriš? – namrštim se.
- To uzbuđenje koje sada osećaš, zov lova ili možda osećaj za normalnošću neće trajati večno a to neće biti fer prema nikome.
- Ti misliš da mi nikad nećemo biti normalni?
- Možemo da pokušamo ali je li pokušaj vredan toga da tvoj sin izgubi jedinu stabilnu osobu koju ima u životu? Ljutio se ti ili ne, Aleksandra je njegov spas. Posmatram ih, ona ga voli kao da je njeno rođeno dete. Poznajem tvog sina, čuvam ga, brinem se za njega a on je napokon srećan.
- Aleksandra smatra da njemu treba otac.
- Naravno da mu treba, svakom detetu je potreban otac.
- Ali ne kao ja – shvatim.
- On je jedina čista i dobra stvar u tom životu, i u mom a ja mu nisam ništa, a Vuk? Vuk ga obožava.
- Problem je što želim Aleksandru, želim je za svog sina ali želim je i za sebe...
- Jer imaš osećaj da sa njom postoji nešto više – znao je šta sam želeo da kaže.
- Da, više od ovog sveta u čijoj prljavšiti plivamo svakog dana.
- I nećemo isplivati a žena kao ona neće plivati sa tobom, ne želiš da pliva sa tobom. Ja radim za tebe i ne moraš da me slušaš ali razmisli dobro da li si ti neko ko može biti normalan, ako misliš da možeš biti otac i suprug svi ćemo ti pomoći u tome a ako se dvoumiš nemoj da sjebeš život svom sinu. Toliko od mene.
Igor je izašao a ja sam dobio sms od Aleksandre.
Večeras u osam. Kod nas.
Nas? To su ona i Mateja.
Koliko si vredan svog imena, Isače?
. . .
Ja nisam čovek koji je vredan svog imena. Jer da jesam ne bih bio ovde. Ovaj put sam uđem u kuću.
- Ćao tata – Mateja mi se nasmešio.
- Mama je spremila večeru – dodaje.
- Zdravo Mateja. Odlično jer sam gladan.
- Onda idemo da jedemo – krenuo je ispred mene i pratio sam ga.
Aleksandra nas je dočekala sa osmehom i normalan život je delovao tako obećavajuće.
- Gladan? – pita me sa osmehom.
- Veoma – gladan sam mnogih stvari.
- Hajde smestite se.
Primećujem da je Mateja opušteniji nego inače, započinje razgovor sa mnom i sve to teče nekako spontano a Aleksandra je nasmejana, smeje se i kad gleda u mene. Sve je bilo primamljivo.
Nakon večere Aleksandra je rekla Mateji da mi pokaže šta je napravio u vrtiću, bila je to pepeljara od makarona koje su obojene, bila je grozna ali nikad mu to ne bih rekao. Rekao bih da smo razgovarali ali uglavnom je on pričao a ja sam slušao, ili bi odgovorio na neku od poruka koje sam dobijao, problemi ne znaju za porodično vreme, a do skoro nisam znao ni ja.
Kad je došlo vreme za spavanja Aleksandra je smestila Mateju u krevet a mi smo sišli dole. Oni imaju svoj tempo i tek sada to shvatam.
- Ćutljiv si – pružila mi je čašu. Moj omiljeni viski.
- Samo posmatram – ima puno toga za posmatranje.
Sela je pored mene.
- Nije to u pitanju.
Kao da je znala da imam nedoumice.
- Učiš, Mateja je srećan, bićeš ti dobar otac, veruj mi.
- Zašto ti je to toliko važno?
- Jer je roditeljstvo nešto najlepše na svetu.
- Ja mislim da si ti nešto najlepše na svetu – priznam.
- Koliko sastanaka mora da prođe da bih te poljubio?
- Poljubio si me pre prvog sastanka, i na prvom.
- Mislim da nisam.
- Jesi – namrštila se.
- Ti si mene poljubila – podsetim je.
- Mislim da ne treba da kvarimo tradiciju – dodam.
Nasmešila mi se ljupko a onda je uzela moje piće i spustila ga na sto. Ustala je i pružila mi ruku. Ne razumem šta sve ovo znači ali ustanem i uhvatim je za ruku. Krenula je ispred mene i nakon nekoliko koraka shvatam kuda idemo. Ka spavaćoj sobi. Njenoj spavaćoj sobi.