Isak

9

Aleksandra se bukvalno trese dok nam Mateja objašnjava da je rešio da ode od kuće. Ja sedim i slušam ga, prosto ne mogu da verujem šta govori. On je dete.

- Mateja, molim te... ne možeš da odeš a da se nikome ne javiš. Znaš li koliko sam bila zabrinuta za tebe?

Slegnuo je ramenima, izgleda da je ljut na oboje.

- Zašto si pobegao? – pita ga blago a on se samo mršti.

- Odgovori majci! – viknem glasno i on se cimne.

- Zato što me niko ne voli. Vi me ne želite! – i on je vikao.

- To nije tačno, mi te volimo – Aleksandra mu prilazi polako.

- Nije tačno. On – pokazao je prstom ka meni.

- Ne želi da živi sa mnom, stalno me izbacuje iz kuće a ti me čuvaš samo zato što ti on plaća.

- Odakle ti to? – pitam ga.

- Čuo sam vas. Vi me ne želite. E pa ne želim ni ja vas! – rekao je ponosno.

- Mateja ne znam šta si čuo ali uveravam te da te tvoj otac i ja volimo – Aleksandra je blaga prema njemu.

- Ne, ne volite me. Nisam ja glup, roditelji koji se vole žive sa decom.

Aleksandra se hvata za glavu i vidim da joj je loše, zato ustanem i uhvatim je oko struka.

- Sedi – povučem je nežno i ona me posluša.

- Jesi li dobro? – pitam je.

- Da, samo mi se malo zavrtelo u glavi.

Nisam navikao da je vidim ovakvu i to mi strašno smeta.

- Razgovaraću ja sa njim, ti odmori malo.

- Ali... – pobunila se.

- Rešiću ovo – pogledam je značajno i ona samo klimne glavom.

- Mateja kreni za mnom – naredim mu a on ni da mrdne.

- Odmah! – viknem i to ga pokrene. Krenuo je ispred mene.

- Isače – Aleksandra me hvata za ruku i okrenem se ka njoj.

- Molim te budi blag, on je samo dete, zbunjeno dete.

Klimnem glavom i krenem za Matejom.

. . .

- Dobro Mateja, vidim da si pametno dete, to ne sporim ali tvoj današnji ispad ne govori u prilog tome.

- Šta je prilog? – pita me. Možda da govorim prostije? Da.

- U pravu si za neke stvari a za neke nisi. Ali u svetu odraslih dešavaju se stvari koje deca ne mogu da razumeju. Ovde se ne radi o tvojim osećanjima već o onome što je najbolje za tebe.

- Ti me ne želiš! – rekao je ljuto.

- Ne radi se o tome! – ponovim.

- Želim da imaš dobra život i imaš ga. Imaš sve što ti je potrebno, nikad nećeš biti gladan i imaš odličnu majku.

- Rekao si da je plaćena, znam šta to znači. To je kao dadilja a dadilje odu kada deca porastu.

- Pogrešio sam – izdahnem.

- I Aleksandra nije tvoja dadilja, zar je ne zoveš mama? Zar je ne voliš?

Oborio je glavu.