Isak

Epilog

- Da draga? – javim se na telefon, uključim spikerfon i ostavim ga na lavabo.

- Gde si ti Isače? Kasniš pola sata – Aleksandra sikće na mene.

- Tu sam, bio je zastoj u saobraćaju ali stižem za desetak minuta – skinem krvavu košulju i bacim je u kantu za smeće.

- Najmlađe dete nam kreće na fakultet i bolje bi ti bilo da se stvoriš ovde.

- Idem smiri se – pustim vodu da operem ruke.

- Čekamo te.

- U redu – prekinem vezu i obrišem ruke. Pronađem čistu košulju i obučem je.

Mina danas odlazi na fakultet i Aleksandra je spremila gala ručak pre nego što je pošalje od kuće. Prebacivaće mi ceo dan što kasnim. Sredim se na brzinu i izađem iz kupatila.

- Kući i žurimo – kažem Peđi.

- Da gospodine.

Stigli smo kući za manje od deset minuta. Tu je puno omladine, naša deca, buka, smeh...

Spazim Aleksandru i krenem ka njoj.

- Draga – poljubim je u vrat.

- Kasniš – mršti se na mene.

- Izvini.

- Tata kasniš – Mina je dotrčala do mene i poljubila me.

- Izvini dušo, išao sam da ti uzmem poklon – dao saj joj ogrlicu koju je Vuk juče kupio za nju.

- Prelepa je, hvala ti.

- Nema na čemu.

Otišla je da se pohvali prijateljicama a Aleksandra me ponovo izrebrila.

- Muljatoru.

- Snađi se pa živi.

Od naše troje dece Mina je najslobodnija sa mnom, Mateja je kao ja, povučen je i ozbiljan, otvoren je samo sa Aalksandrom, Ivan je veoma vredan a Mina... pa ona je Aleksandrina lutka, totalno je razmazila. Sve u svemu deca su porasla i sama kroje svoje puteve, bio je izazov odgajati ih ali ne žalim se, uglavnom zato što je Aleksandra odradila najveći deo posla. Još godinu-dve i planiram da se povučem iz posla i posvetim samo ženi. Napokon ćemo biti sami.

Nakon gala zabave ili ručka svi su se razišli. Mateja i Ivan su odvezli Minu na fakultet jer nije in da je voze roditelji, Aleksandra je plakala ali i to je prošlo a onda je počela da šeta po kući.

- Trebalo je da usvojimo još jedno dete – priča sama sa sobom.

- A ne! – odmah se rasvestim.

- Konačno smo sami i ne dozvoljavam da to narušiš.

- Šta lupetaš budalo? Deca se nisu zauvek odselila.

- Otišli su - priđem joj i zagrlim je. Jebote konačno sami.

- Biće nam dosadno.

- Neće, obećavam.

- Nedostajaće mi deca – musi se.

- Draga posveti se malo meni. Zar nisam ispunio sve tvoje želje?

- Jesi.

- Onda?

- Pretpostavljam da mi nema druge – podigla je glavu i poljubila me.

Zahvalan sam na životu koji imam a koji je stvorila ova žena. Da nije bilo nje sada ne bih bio otac troje odrasle dece koji se raduje penziji sa ženom. Nikad se nisam pokajao što sam ostao a ona nikad nije poželela da ode.