Isak

1

Vuk i Igor traže mog sina i logopeda svim raspoloživim sredstvima i nakon pola sata dobijam prve informacije.

- Kamera ih je uhvatila blizu policijske stanice ali presekli su im put u ubacili ih u ovaj kombi – Igor mi pokazuje slike.

- Čiji je?

- Stane firme koja vodi nazad do Rajka.

- Pre koliko je ovo snimljeno?

- Deset minuta, pratio sam kombi i mislim da znam kuda ih vode.

- Spremi tešku artiljeriju – podignem sliku i pogledam još jednom sina kome sam otac ali ne tata i ženu koja ga čvrsto drži za ruku.

- Dolazim – obećam.

. . .

Moji ljudi upadaju u Rajkovo skladište sa naređenjem da pobiju sve, niko neće ostati živ.

Idem iza njih jer ja ne prljam ruke plaćenicima, kad ja uprljam ruke to je jebeni pokolj.

- Igore! – pozovem ga.

- Ova vrata su jedina zaključana.

- Razvali ih – naredim mu.

Igor je pucao u bravu i vrata su se otvorila.

Uđem unutra i ugledam ženu kako rukama navodi mog sina iza njenih leđa.

Mateja ne proviruje a ona me gleda sa takvom mržnjom koja bi me sigurno poslala na dno samog pakla. Došlo mi je da se podsmehnem jer tamo sam svoj na svome.

- Daj mi dete – naredim joj.

- Samo preko mene mrtve – obrusi mi i fiksira me tim smaragdnim očima. Hrabra je, rekao bih da je uplašena ali nije ni trepnula. Međutim fizički je iscrpljena.

- Nemojte da povedite Aleksandvu! – Mateja staje ispred nje i grli je snažno.

To me iznenadi. On ima šest godina i znam da ne može da kaže slovo r, zato i ide kod logopeda.

- Mateja šta smo se dogovorili? – žena pokušava da ga odvuče iza njenih leđa.

- Mateja – pozovem ga i on se okrene. Gleda me ljuto. Zna me sa slika, povremeno ga obiđem ali ja ne provodim vreme sa njim.

- Neću te povrediti. Niko te neće povrediti – obećam.

Gleda me ljuto, ni traga strahu, moj sin.

- Nemoj da ga plašiš – Aleksandra ga podiže u ruke a on je čvrsto zagrli.

- On je samo dete! – obrusila mi je.

- Neću ga povrediti, ja sam mu otac.

- Mateja nema oca – odgovara uvereno.

- Mateja – pozovem ga jer mi ona ne veruje.

- On nije moj tata! – viknuo je ljuto.

- Ti nisi moj tata! – ponavlja.

- U redu je, smiri se – žena ga teši.

- Neću da idem sa njim. Molim te Ana vodi me sa sobom – grli je i čini mi se da plače.

- Biće sve u redu, smiri se – ona ga teši.

- Ja sam njegov otac – kažem hladno.

- On je moj sin.

Ona mi i dalje ne veruje a Mateja plače.