Stigavši na prelaz kod Jarinja, Teodora je mogla videti veliki broj žandarmerije kao i veliki broj vojnika koji su nosili oznake američke i albanske države. Izgledalo je kao da sve ide kako je planirano i da stanovnici odlaze u sanatorijum i da je vojska tu da se pobrine za to, kao i da niko sa strane ne uđu na Kosovo. Ponoć je odavno prošla , kada joj je američki vojnik prišao i rekao da ne može proći zbog transporta ljudi, međutim ona je izvadila karticu koju joj je dao Lazar. Kada je to vojnik video pokazao je drugom vojniku da podigne rampu i da ona može proći.
***************
Teodora je polako ulazila u Zvečan. Nigde nije bilo civilnog stanovništva, samo vojnik do vojnika. Grad je bio prepun bodljikave žice. Usporila je, iako je znala da joj se ništa neće desiti ipak taj prizor joj je terao da oseća dozu straha, ali kada je stigla do puta koji vodi do Mitrovice nekako joj je bilo lakše , barem je osetila na kratko to olakšanje. Pogledala je sa strane i par vojnih džipova je bilo uništeno, a kod Trepče je bio veliki broj vojnika. "Kao cela armija bog te." Reče Teodora, te izvadi telefon i odmah joj je izašla biografija Nataše Vasić. Pogledala je njenu adresu i odmah se uputila tamo.
Dok je prolazila kroz Mitrovicu mogla je da vidi kako vojnici uzimaju mrtva tela i bacaju ih u vatru kao da su drva , taj prizor joj je bio grozan i samo je okrenula glavu. Brzo je skrenula i otišla do Natašine zgrade koja je bila gotovo srušena. U tom delu grada nije bilo vojnika, bilo je samo par mrtvih ljudi koje je morala da preskoči kako bi stigla do ulaza.
Kad je ušla u zgradu primetila je da su svaka vrata porušena i da je nameštaj razbacan svuda po ulazu. Umalo je viknula kada je nagazila telo ispod nje. Zbog mraka ga nije videla, te je odmah izvadila telefon i uključila lampu i nastavila sa hodom.
Stigla je do jednih vrati koja su bila u hodniku stana. Uperila je lampu i na njima je pisalo Nataša Vasić. "Tu si znači." Počela je da pretražuje čitav stan, ali joj je veliku pažnju privukao vetar koji je ulazio u dnevni boravak kroz slomljene prozore. To je učinilo da jedan papirić doleti pravo ispred njene noge. Kada ga je podigla mogla je videti da na njemu piše ZA KRISTIJANA. "Znala sam da postoji drugi fleš ." Osmehnula se, ali je onda čula kako neko ulazi u stan , izvadila je pištolj i brzo se sakrila.
"O moj Bože!" Rekla je Nataša kad je ušla u svoj demolirani stan . Međutim nije imala vremena da kuka. Suze su joj polako krenule, ali ih je obrisala i odmah je počela da traži ono zbog čega je došla , ali u onom haosu, teško je bilo šta naći. "Gde li si?" Teodora ju je sve vreme posmatrala
Ušla je u spavaću sobu i prevrtala je sve kako bi našla to što traži, ali kao da je u zemlju propalo. Od umora više nije mogla da stoji na nogama, te je sela na podu, ali posle par trenutaka je videla neko crveno isijavanje koje je dolazilo ispod radnog stola. Brzo je potrčala i odgurnula radni sto i odmah je mogla videti da je to njen lap top u kome je bio fleš . Podigla je to sa poda. "Hvala Bogu!" Uzviknula je kada se uverila da ništa nije oštećeno. Stavila je kapu na glavi i okrenula se, ali čim je napravila okret snažan udarac ju je bacio do radnog stola koji se naprso na pola . Nije znala šta je snašlo, držala se za grudi zbog prevelikog bola. Lap top koji je do malo pre bio kod nje, sada se nalazio tačno ispred Teodore.
Sagla se i iz lap topa izvukla fleš. "Kao što sam mislila , uskoro više nećeš postojati." Rekla je gledajući u fleš, a zatim ga je ponovo bacila na pod i desnom nogom je zamahnula kako bi ga zgazila, međutim Nataša se zaletela prema njoj uhvativši je oko struka, te su zajedno pale na pod. Nataša je počela da udara Teodoru preko lica, ali je Teodora uspela da se odmakne i izvadi pištolj i okrene ga prema Nataši, cev pištolja je bila tačno u pravcu Natašine glave, ali u poslednjem trenutku se ona pomerila i metak joj je prošao pored levog uha. Upravo zbog toga, kao i od siline zvuka njeno uvo je bilo povređeno i krv je počela da izlazi iz njega, a bol je bio prejak. Pomerila se od Teodore i počela je puzeći da se udaljava od nje.
Teodora je ustala i uperila je pištolj prema Nataši, a zatim je lagano išla prema njoj i brisala krv sa usana. "Znala sam da si hrabra i jaka, ali iskrena da budem, mislila sam da će ova borba biti zanimljivija." Nataša je i dalje puzila, gotovo da ništa nije čula na to levo uvo, jako pištanje joj je prolazilo kroz glavu.
Teodora je repetirala i bila je spremna da opali i ubije Natašu, ali se ona u poslednjem trenutku osvestila , te je dohvatila nogar od polomljene stolice i udarila je Teodoru preko ruke, te je njoj pištolj ispao iz ruke i otišao daleko iza nje i zavukao se ispod kreveta.
Nataša se zaletela na Teodoru, ali je ona stručno izbegla taj udarac, te joj je postavila nogu i snažno udarila po leđima i u tom padu Nataša je udarila čelom u ivicu porušenog stola i na trenutak ostala bez svesti licem okrenuta prema podu, krv joj je odmah potekla niz lice.
Kada je otvorila oči, Tedora je bila na njenim leđima i desnu nogu joj je uhvatila u polugu i počela je uvijati . Od prevelikog bola Nataša je mogla samo vrištati, nije mogla nikako da se oslobodi. Osećala je kako joj koska polako puca.
Ugledala je pištolj koji se zavukao ispod kreveta i pokušavala je nekako da ga dohvati , ali je bol bio nepodnošljiv, međutim nikako se nije predavala. Počela je da se vuče po podu, isto tako je vukla i Teodoru koja nije prestajala da joj uvija nogu. Uspela je da stigne do tog kreveta i nekako zavuče ruku, ali joj je nedostajalo par milimetara da dohvati pištolj. Nataša je još jednom završištala kada joj je Teodora snažno uvila nogu. "Vrišti kučko!" Kroz jeziv osmeh je govorila Tedora.
Nataša je odpuzila joj par milimetara i uspela je da dohvati pištolj, a zatim je zagrizla levu ruku i napravila je okret koji je učinio da joj koska pukne, ali je imala čist prostor da pogodi Teodoru. Zbog preloma je jako vrisnula i opalila je, te je Teodoru pogodila pored srca.
Teodora je pala sa strane držeći se za ranu, krv je veoma brzo gubila , a bol je bila prevelika. Nataša je pustila pištolj i uhvatila se za nogu, zbog tog bola suze su joj krenule i prejako je vrisnula. Teodora se nekako puzeći odvukla do hodnika, sve je teže disala, a kada više nije imala snage legla je na hladan laminat na leđa, držaći se rukama za ranu u nadi da zaustavi krvarenje.
Nataša nije mogla da dozvoli da joj Teodora pobegne, te se pridigla na zdravu levu nogu i dohvatila pištolj i skakutajuću je pratila tragove krvi i otišla do hodnika gde je zatekla Teodoru kako leži. Kada ju je videla kako cela krvava leži na podu bilo joj je žao i ponovo joj se oči zasuzaviše. Iako je to bila žena koja je pokušala da je ubije, njoj je bilo žao. "Molim te, pomozi mi!" Govorila je Teodora.
Kada je to Nataša čula brzo se sabrala i prišla joj. "Ne brini se, preživećeš! Stisni ranu rukama, imala sam neke zavoje po stanu , trebaju nam da ti zaustavimo krvarenje!"
Nataša se okrenula i taman kada je želela da ode po zavoje Teodra ju je zaustavila. "Ne!" Izgovorila je veoma teško. "Molim te, ubij me!" Kada je ovo Nataša čula srce joj je stalo. "Molim te ubij me i skrati mi muke." Činilo joj se kao da je ceo svet stao u tom trenutku. Nataša nije videla ništa ispred sebe , samo reči koje je čula su letele svuda okolo, a pištolj koji je bio u njenoj desnoj ruci je počeo polako da se podiže i zastao je tačno kada je cev bila uperena prema Teodorinoj glavi. Okrenula se prema zidu i na njemu videla njihove senke. Opalila je i mogla je videti kako metak putuje i pogađa Teodoru u glavu.
Zatvorila je oči ne želeći ništa da gleda kada se bude okretala. Držala ih je zatvorenim sve dok se nije okrenula do dela koji vodi prema sobi, te se skakutajući uputila prema njoj. Skakutala je sve dok nije stigla do fleša i lap topa, podigla ih je sa poda, a zatim otišla do dnevnog boravka i pronašla je policu sa fijokama koja je bila na podu i iz nje izvadila iglu u kojoj je bio lek za brži oporavak kostiju. Ubrizgala ga je u polomljenu nogu i sela na podu.
Kada je prošlo nekoliko minuta ustala je i mogla je gaziti na povređenu nogu, ali dosta otežano. Da bi se kost nakon ubrizgavanja leka oporavila bilo je potrebno 48 sati, za šta Nataša nije imala vremena , morala je nešto hitno da preduzme.
Upalila je lap top, ali baterija je bilo skoro prazna te je morala da požuri. Brzo je ubacila fleš ,a snimak sa fleša prebacila na desktop. Pošto nije bilo wi fi konekcije, otvorila je program koji je sama programirala i uspela je da se poveže na satelit koji joj je omogućio internet konekciju. Brzo je ušla na pretraživač i na jednoj kartici ukucala - e-mail- , a na drugoj -ruska ambasda u Srbiji.- Kada se to učitalo kopirala je njihov mejl, a zatim se prijavila na svoj i počela je sa slanjem video snimka. Molila se Bogu da se snimak pošalje pre nego što se lap top ugasi.
Kada je ostalo smao još 10% da se pošalje lap top se oglasio da će se za 30 sekundi ugasiti."Hajde, Hajde, molim te!" Vikala je Nataša. Pojavila se poruka POSLATO i lap top se ugasio.
"Hvala ti Bože!" Prekalupila je lap top i legla na pod, međutim, čim je legla čula je kako neko ulazi u njen stan.
Zbog ranije nastalih pucnja američka vojska je upala u stan da proveri šta se dešava. Videli su beživotno Teodorino telo, jedan vojnik joj je stavio dva prsta na vrat kako bi proverio puls, ali njega nije bilo. Počeli su da proveravaju prostorije.
Nataša se brzo sakrila u kuhinju i pokušavala je da otvori prozor , na kome je staklo bilo polomljeno, ali nedovoljno kako bi izašla. prozor se nije otvarao, te nije imala drugog rešenja, osim da ga polomi. Stisla je pesnicu i snažno udarila u već polomljeno staklo. Vojnici su se nalazili u dnevnom boravku i hitro su se okrenuli kada su čuli zvuk razbijenog stakla, te su videli kako Nataša iskače kroz prozor i jedan vojnik je otvorio vatru po njoj ,ali nije uspeo da je pogodi. Brzo su potrčali prema tom prozoru.
Vojnik koji je stigao prvi do prozora mogao je videti samo korake koji su ostali u snegu i koji se gube u gustoj magli. Opalio je rafal, ali je znao da nikog nije pogodio. "Za njom, brzo!" Naredio je ostalim vojnicima.
***************
U ruskoj ambasadi se te noći nalazio samo jedan radnik koji je bio za računarom i igrao video igre, sve dok ga google chome nije obavestio da ima nove poruke na mejlu." Jel realno da neko piše u ovo doba?" Rekao je on, a zatim je prešao na drugi računar na kojem je bio prijavljen na imejl ruske ambasade . Začudilo ga je što nije pisalo ko šalje mejl i što mejl u prvom redu nema nikakvog teksta. Na trenutak se uplašio da nije u pitanju neka vrsta hakovanja kako bi oborili imejl ruske ambasade. Otvorio je mejl i pokazivalo mu je da preuzme video snimak. Brzo je uključio lokator kako bi saznao odakle je mejl poslat, ali nikako nije mogao da locira, te je na svoju odgovornost preuzeo snimak.
Kada je preuzeo snimak počeo je sa gledanjem , što je više gledao , sve više mu je bilo čudno, a kada se snimak završio brzo se dohvatio telefona i pozvao ambasadora Rusije u Srbiji. "Da, koje?" Reče ambasodor koji se probudio kada je čuo zvono na telefonu. "Gospodine, iznivite što smetam u ovo nevreme, ali molim vas morate doći hitno u ambasadu."
Ambasador protrlja oči i pogleda na sat. "Jel si ti normalan?" Ambasador je imao oko 55 godina, imao je veoma kratku sedu kosu i bio je nižeg rasta , takođe i malo puniji.
"Molim vas gospodine, ovo je veoma ozbiljno!" Reče radnik i prekinu vezu zgrožavajući se, gledajući ponovo onaj snimak.
"Tačno nikog normalnog!" Reče ambasodor dok se oblačio. "Šta je bilo?" Upitala ga je njegova supruga. "Ništa, moram na posao sada." Prišao je do nje i poljubio u čelo, a ona je nastavila sa spavanjem.
Još nije krenulo da sviće kada su se vrata ruske ambasade počela otvarati kako bi crna limuzina mogla da uđe, a kada su stali ispred zgrade vozač limuzine je otvorio poslednja vrata iz kojih je izašao ambasador.
"Slušaj, ukoliko je ovo neka šala, dobićeš momentalni otkaz i posao nećeš moći nigde više da nađeš. Nigde u svetu to ti ja garantujem!" Vikao je ambasador čim je otvorio vrata prostorije u kojoj se nalazio radnik koji ga je nazvao. Radnik je brzo ustao i ponovo se izvinio zbog ometanja. "Molim vas gospodine, sednite i pogledajte ovaj snimak!"
Ambasador je seo na stolicu. "Šta je opet si skinuo neku video igru i snimao kako igraš." Upita namršteno. "Ne striče... "Ambasador ga pogleda. "Hoću reći. Ne gospodine, ovo nema nikakve veze sa video igrama, molim vas pogledajte. "Radnik je brzo kliknuo i snimak se pokrenuo.
Ambasador je bio ogorčen nakon što je odgledao snimak. Lupio je šakom o sto i ustao. "Povežite me sa Rusijom odmah!" viknuo je on , tako da se cela prostorija orila koliko je bio besan."Spojićeš me na sigurnu liniju sa predsednikom!" Reče radniku koji se već hvatao za telefon i okretao brojeve. Nakon par pokušaja je uspeo da se poveže.
"Gospodine, predsednik Rusije je na vezi." Ambasador se zaleteo i odgurnuo radnika i dohvatio slušalicu. "Gospodine predsedniče, imamo veliki problem!"