I nikada nisam ni pomislila da će baš on postati neko, zbog koga ću gledati u zvezde. Taj odvratni klošar, postao je neko bez koga više ne bih mogla da zamislim život. I ako ga ne vidim, on je tu, pored mene. Sve što mi je od njega ostalo je jedna bedna stranica sa njegovim rukopisom, koja miriše na njega, na njegov parfem. Niko više neće mirisati poput njega. Baš zato je ostao poseban.
Ležim sama u svojoj sobi i buljim u plafon. Ne mogu da izbacim tog idiota iz glave. Doduše, bila sam sigurna da je to zbog toga što me je nazvao svojom a tako me još niko nikada nije nazvao, ali sada se plašim da je nešto sasvim drugo u pitanju. Sve je tako čudno u vezi njega. Zašto se pojavio tek tako i pogledao pravo u moj prozor? Možda zato što..
„Ly, govorim ti već hiljaditi put, obuci se, zakasnićeš na terapije.“ Čujem mamin glas kako dopire iz druge sobe i prekida me iz mojih misli. Znam da mi je rekla već deset puta da se obučem, ali tako mi se ne ustaje.
„Okej, okej. Za 5 minuta sam gotova.“ Možda zvuči čudno, ali ja nikada nisam stala pred ormar i rekla ’nemam šta da obučem.’ Uvek imam. Nije mi čak ni toliko stalo do toga kako ću se obući, to je tako nebitno. Uvek bih izvadila majicu i farmerke na vrhu i to bih obukla, pa tako sam napravila i ovaj put. Široka zelena majica i široke plave farmerice. Klasika. Svakog dana me mama vozi na terapije, ali ovog puta ću da idem sama. Definitivno mi treba svežeg zraka, jer nešto nije uredu sa mnom.
„Sa terapija pravo kući“ reče mama i ostavi mi poljubac na čelu. Stvarno? Zar nije do juče pričala, kako imam 20 godina i trebalo bi da sam drugačija? Obula sam čizme i izletela napolje. Danas nije baš divan dan, doduše, mislim da se sprema neka gadna oluja a ja imam sat vremena da stignem do bolnice, koja i nije tako daleko.
Mislila sam da će mi malo zraka pomoći, ali izgleda da sam se prevarila. Imam osećaj kao da me neko gleda. Ili sam potpuno poludela, ili jesam. Nisam još ni na izlasku iz ove jezive ulice i imam osećaj kao da čujem iza sebe teške korake, koji nestanu svaki put kada se okrenem. Noge polako počinju da mi se tresu i ubrzam korak. Kada izađem iz ove ulice, sve će se vratiti u normalu. Sigurno hoće. Problem je što sam još predaleko od izlaska odavde i da će ovaj osećaj potrajati, verovatno previše dugo. O ne. Nisam još ni pored kuće pedofila u ovoj ulici, koja mi se i više nego gadi i volela bih da potrčim, ali će to biti previše kukavički, pošto me verovatno niko ni ne juri. Samo neko pokušava da me preplaši ili je to tetina Marleyina mačka. Ili pas. Ili dinosaurus. Oooo Everly, uredu je, smiri se, nije to ništa samo šum listova, čudni glasovi i loš osećaj. Opusti se, hajde, samo se opusti. Okrenem glavu prema putu i gledam samo pravo, ali nemoguće je, moram da se okrenem još koji put. O moj Bože. Ovo je bilo užasno, neko je užasno lupnuo i pretrčao. Plavi džip ne stoji tamo, ponavljam, ne stoji tamo. Okrenem glavu i snažno lupim o nešto previše tvrdo, toliko da me lice zaboli.
„Au.“ Viknem i trljam obraz. Imam osećaj da će mi vilica ispasti koliko boli. Podignem glavu da proverim šta je to bilo i ispred sebe vidim istog smeđokosog dečka sa plavim očima od juče.
„Hej. To nije bilo smešno.“ Viknem na njega. I dalje trljam obraz a njega vidim kako se smeje.
„Izvini, ostalim devojkama bi to bilo smešno.“ Nastavlja da se smeje a ja sam na rubu živaca. Volela bih sada da mu lupim takav šamar, da neće znati šta se desilo pre par minuta.
„E pa ja nisam kao ostale devojke.“ Konačno prestanem da trljam obraz i uputim mu namrgođen pogled. Da li je moguće da taj lik i dalje ne prestaje da se smeje?
„Ja sam Louis. Louis Tomlinson. Drago mi je ’drugačija devojko’.“ Nasmejao se i pružio mi je ruku. Ma da li je on ozbiljan? Šta sad, misli da ću da mu kažem svoje ime. Aha.
„Boli me uvo ko si ti.“ Napravim prskosan osmeh i zaobiđem ga. Nemam nameru da mu govorim ko sam ja, ionako ga ni ne poznajem.
„Okej, štreberko. Ne moraš da mi kažeš svoje ime.“ Štreberko? Zastala sam, stavila ruke u džepove i duboko uzdahnula. Kako se usuđuje da mi kaže štreberko, kako ga nije sramota? Uopšte nisam štreberka, on me i ne poznaje.
„Krive su zvezde? Volim tu knjigu.“ Izvadio je moju knjigu iz torbe, koju uvek nosim na terapije, kada mi doktor kaže da ponesem nešto što volim. Ali on da voli knjige? Haha, kako da ne.
„Molim te, kao da ti uopšte znaš šta je to knjiga.“ Konačno sam se okrenula prema njemu i zgrabila mu knjigu iz ruku. „To je moja omiljena knjiga i ne želim da smrdi po alkoholu.“ Odbrusila sam. Uopšte nemam hrabrosti da ga pogledam u oči, zato stalno gledam u njegov nos.
„Po alkoholu?“ počeo je da se cereka. „Molim te, štreberko, gde ti vidiš alkohol?“
„Dečko, koji se verovatno predozira alkoholom svake noći upravo stoji ispred mene.“ Napravila sam facu kao da on to treba da zna. A i naravno da treba. Ne želim da moja omiljena knjiga smrdi na njega. Ta knjiga je moj život. Hazel ima iste probleme kao što imam i ja a ipak pronađe ljubav svog života, zar ja ne mogu bar da maštam o tome?
„Izvini molim te, nikada to ne radim. Imaš sasvim pogrešno mišljenje o meni, mala štreberko.“ Nasmejao mi se prskosno.
„I ti imaš pogrešno mišljenje o meni, Ajnštajne.“ Uzvratila sam prkosan, pobednički osmeh. „Ja ti nisam nikakva štreberka, učenje me ne interesuje a ako ti se već sviđa da me tako zoveš, onda prvo nauči šta to znači, idiote.“ Odbrusila sam, zamahnula kosom i okrenula mu leđa. Taman kada sam krenula da nastavim svojim putem, on me je snažno povukao za lakat i privukao sebi. Previše blizu. Nikada nisam bila tako blizu jednom muškarcu. Bokovi nam se bukvalno dodiruju i po licu osećam njegov topli zadah, koji čudno utiče na mene. I dalje me snažno pritišće za lakat i polako počinje da me boli.
„Šta pokušavaš?“ Ha? Šta ja pokušavam? To bih ja njega trebala da pitam. „Zašto mi to radiš? Zašto se tako smeješ i tako me privlačno posmatraš? Zašto me ne pogledaš u oči? Zašto pričaš sa mnom tako kao da ti ja nisam privlačan. Nijedna devojka nije nikada tako pričala sa mnom. Zašto ti moraš da budeš drugačija?“ Šta? Jesam li ja to dobro čula? On je to rekao meni? Treba li da proverim, da neko ne stoji možda iza mene i priča njemu, tj.njoj? Ne mogu da verujem šta sam upravo čula. Ako se uštinem, izgledaće glupo. Ali ne smem da pokažem da me je to iznenadilo i da mi je značilo nešto. Ne smem, nikako.
„Pusti me. Boli me.“ Rekla sam kroz zube. Zaista me boli. Pritišće mi lakat kao lud, verovatno će mi i modrica ostati. Odjednom mi pusti lakat i gleda u mene. I dalje ga ne pogledam u oči, već pokušavam zainteresovano da promatram svoj lakat. Odjednom je počeo da trlja svoje čelo.
„Izvini ja..“ počeo je čudno da se izmotava. „Nisam želeo da te povredim. Ja.. sve što dotaknem, to slomim na pola. Izvini zaista.“ Izgleda nervozno. Da li taj dečko može da bude i nervozan? Izgleda tako, ali sigurno mi se to samo čini. Taj dečko ima milion lica. Lice bad boy-a sada kao da ne postoji, sada je neki romantični, nervozni dečko kakvog još do sada nisam upoznala.
„Mislim da će oluja.“ Promenio je temu. Sigurno mu je nezgodno pričati o nečemu, što nije u njegovom stilu. „Želiš li da te povezem tamo gde ideš? Znam da nećeš da mi kažeš gde ideš, ali praviću se da to nisam video. Samo mi dopusti da te povezem, molim te.“ Ovoga puta se nije nasmejao. Navikla sam videti ga nasmejanog, ovo je bilo tako čudno.
„Radije ću sama, hvala ti.“ Pokušala sam da zvučim prijatno i produžila sam dalje. Bilo mi je čudno što me nije zaustavljao. Par puta sam se okrenula a on se čudno hvatao za glavu. Kada sam otišla malo dalje, više se nisam okretala. Verovatno je odustao kada je video da nema šanse da se vozim sa njim u istom autu. Taj dečko je previše čudan, kao da ga je neko.. vou. Moja glava. Šta se dešava? Kada sam konačno uspostavila kontakt sa planetom zemljom i Everlynom ludom glavom, shvatila sam da se Tom.. Tomlo.. Tomlinson ako se dobro sećam, iznenada vratio i trenutno se nalazim pregnuta preko njegovog ramena. Nema šanse da taj dečko odustane.
„Spusti me dole, idiote bolesni!“ počela sam da se derem i da ga udaram po leđima. Želim da me spusti, sada, odmah. Ali beznadežno. Udarila sam ga barem hiljadu puta po leđima, ne vredi. Spustio me je samo kada smo stigli do njegovog auta. Otvorio je vrata i pokušao da me ugura unutra, ali ja sam stigla da se uhvatim za vrh auta i ne dopuštam da me ugura u njegov auto.
„Ulazi, štreberko, nemoj da me ljutiš!“ još jače me je gurnuo, ali ja ne popuštam.
„Neću da uđem, ostavi me na miru, vrištaću!“ počela sam da se derem na njega, ali on nikako ne odustaje. Pogura me još jače a ja se još jače uhvatim za rub auta.
„Everly, ulazi unutra!“ odjednom je prestao da me gura u auta a ja sam prestala da se držim tako jako. Everly? Kako on zna moje ime? Nikada mu ga nisam rekla.
„Kako.. Kako ti znaš kako se ja zovem?“ okrenula sam se prema njemu i podigla jednu obrvu.
„Ja.. samo sam..“ iskoristio je trenutak i ugurao me u auto. Pokušavala sam da izađem, ali zaključao je auto. Zadnje što je rekao bilo je
„Ja nisam samo običan stranac, Everly. Poznajem te, i previše.“ Kada sam krenula da ga pitam kako me to poznaje, zalupio je vrata i zatvorio prozore. Poznaje me i previše? Volela bih da ga pitam kako me poznaje, ali znam da na to pitanje neću dobiti odgovor. Otvorio je svoja vrata i ušao u auto. Ja sam samo sedela. Onako kako sam prvi put sela, tako sam i ostala. Između nas je nastala potpuna tišina, koju je on ubrzo prekinuo.
„Da bi mogao da te povezem, moraš da staviš pojas, Ann.“ Ann? Ha? On zna i moje srednje ime? Okej, ovo je prešlo granicu.
„Ne zovi me Ann. Mrzim kada me tako zovu.“ Izustila sam i prekrstila ruke. Nema šanse da se vozim sa njim. Neću da stavim pojas, možda će tako da me izbaci.
„Uredu, Ann, onda stavi pojas.“ Uputio mi je prkosni osmeh po ko zna koliki put danas.
„Neću.“ Rekla sam, imitirajući malo dete.
„Ccc, ti si takva tvrdoglavica.“ Nagnuo se preko mene i pokušavao je da dohvati pojas. Njegova majica i celo telo je bilo na meni i prosto ne mogu da kažem da mi nije bilo prijatno. Upijala sam miris njegove majice, bio je tako neobičan. Volela bih da mu sada kažem da mi da tu majicu i mirisala bih je do kraja života.. pobogu, Everly, šta pričaš to? Konačno je dohvatio pojas i stavio ga preko mene. Seo je i par minuta blejio u mene.
„Šta ti je?“ rekla sam, gledajući u jednu, pa u drugu kapljicu, koja se slivala po šoferšajbni(ne znam kako drugačije da je nazovem xD) ispred nas. Nema šanse da ga pogledam, ne posle ovoga.
„Ništa, samo bih voleo da sam taj pojas.“ Reče i upali u auto. Voleo bi da je taj pojas? Pff, ništa gluplje u životu nisam čula. Odlučila sam da na ovo odgovorim tišinom. „Pa? Gde idemo?“ obratio mi se i ja sam konačno skrenula pogled prema njemu. Na moju nesreću, pravo u njegove oči. Imao je tako plave oči, kao more, kao nebo. Mogla bih satima, danima, godinama, vekovima da gledam u te oči. Bile su plod moje mašte. Nisam želela da prekidam ovaj trenutak za ništa na svetu, samo sam želela da umrem ovako. Ma šta ja to pričam? Naravno da treba da prekinem to.
„U bolnicu.“ Odbrusila sam i konačno skrenula pogled. Šta sam ja to upravo radila? Prava Everly to nikada ne bi napravila. Tomlinson je pustio gas i između nas je nastala dugačka tišina.
„Pa Ann..“ Ann. Dakle ipak će postojati neko ko će me zvati Ann. „Pričaj mi nešto o sebi. Koja je tvoja životna priča?“ moja životna priča? Mislim da nije ni vreme ni mesto.
„Nemam je.“ Odlučno sam rekla. „Mislim.. nikada nisam razmišljala o tome. A i moj život je obična klasika, tako da..“ laž. Gomila laži.
„Klasika? Uredu.“ Rekao je. „A zašto te vozim u bolnicu?“ o moj Bože. Zaboravila sam da će me možda i to pitati. Šta ću sam da radim?
„Ja.. ovaj.. samo imam upalu pluća.“ Tako sam grozan lažov. Čak i ne kašljem, kakva je to upala pluća? Tomlinson se nasmejao onako, kao da zna nešto što ja ne znam da zna. Ovaj lik je tako.. čudan? Posle par minuta vožnje u tišini, stigli smo do bolnice. Želela sam samo da izletim napolje, da odem negde daleko odavde, da on sazna za sve. Ali vrata i dalje nisu bila otključana. Do đavola.
„Everly, znaš.. Znam da ovo nije bolnica, gde se leči upala pluća i ne bi tamo otišla tek tako. Zašto mi jednostavno ne kažeš istinu?“ do đavola. Oh, do đavola. Nikada nisam volela da pričam o tome. Glupačo Everly, glupačo. Zašto si mu dozvolila da te odveze ovamo? Idiotkinjo, idiotkinjo.
(eto prvog dela. tu su i prvi #Lolymoments. molim vas stavite vote i comment! hvala svimaa <3)