Začuđeno sam promatrala ovu situaciju koja se odvijala predamnom.
Zašto?
Zašto, zašto, zašto?!
A baš sam se ponadala da ima nade za nas.
Za mog oca.
Mene.
Da...previše umišljam.
Stajala sam tako na ulazu pogled ne spuštajući sa mog oca i Karmen na vrhu stepenica.
Još su očekivali moj odgovor ili bilo kakvu reakciju na novosti koju sam upravo čula.
Ali,naprotiv. Dobili su samo jedan hladan pogled koji nije odavao niti jedan osijećaj od miliun onih koji su se trenutno roili u meni.
Na poslijetku sam samo okrenula glavu te produžila u kuhinju.
Koraci su se spuštali niz stare škripave stepenice, ulijevajući meni blagi strah u kosti.
Nemam volje za ovo. Ne sada.
-"Lana dušo!"-tata se stvorio pokraj mene.
-"Hmm? "-nastavila sam hladno.
-"Slažeš li se sa mnom da je zaslužila još jednu priliku? "-obratio mi se.
Šutke sam svoju pažnju posvećivala sendviču kojeg sam spremala.
-"Ja tražim od tebe da se složiš s mojom odlukom. Puno mi znači. Znaš, ako se ti i tvoj brat ne složite sa mnom, neće mi biti drago."-srao je.
Pa zašto se onda jednostavno ne razvedeš od nje jer već odavno znaš odgovor na ovo pitanje! Zašto me uopće pitaš? !
-"Slušaš li ti mene uopće?!"-povisio je ton.
-"Da! Kako da ne!"-pogledala sam ga te se krišom kratko i sarkastično nasmijala.
-"I? Slažeš li se sa mnom? Sa mojom odlukom? "
Pogledala sam ga te rekla jedno kratko "Naravno!", uzela svoj sendvič te odšetala iz kuhinje u moju sobu na katu.
Umalo sam se sudarila sa Karmen, ali mislim da bi požalila da me dotaknula.
Iz mene je kipio bjes!
Živčanila sam po sobi suzdržavajući se vrištanja. Razbila sam tanjur i rasipala sendvič po podu te sam se istog trenutka smirila u nadi da me moj otac neće posjetiti nakon ovoliko buke.
Na poslijetku sam mirno sjela, uzela mobitel te pronašla ime "Lukica🍆" u imeniku.
-"Molim debela."-oglasio se grub glas sa druge strane.
-"Bracikaaaa!"-uskliknula sam.
-"Debelice? "-čula sam zbunjenost s njegove strane.
-"Ovaj, kad ćeš doći kući? "-nervozno sam čupala rub mojih čarapa.
-"Oko pet. Zašto? "
-"Šta kažeš da se nađemo u gradu pa da popijemo kavu ili nešto? "
-"Pa...možemo."-zahihitao se.
-"Super! U pet ispred TAILY-a"-poskočila sam..i umalo poljubila pod.
-"Može! Samo mi još reci gdje je ta Italya."
-"Nije Italya nego Taily Weil. I on je odmah pokraj New Yorkera. Skonto?"
-"A! Dobro. Sad znam. Vidimo se debela!"-uskliknuo je te se ubrzo razgovor završio.
Jao majko.
Kako će se ovo sve završiti?
~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤~¤
Doslovce trčim uzbrkanim i gustim ulicama. Za četiri minute trebam biti ispred Taily-a ,a meni je potrbno bar sedam.
Trči Lana,trči!
Stala sam ispred Taily-a držeći se za stup i hvatajući zrak.
-"A tu si!"-poskočila sam kada sam začula glas iza sebe.
-"Majmune jedan,uplašio si me!"-okrenula sam se.
Inače bih ga vjerojatno šakom udarila u rame ili ga samo ćušnula ali trenutno nisam bila sposobna za ništa osim za duboko disanje.
-"Što ti je tako dugo trebalo da se dovućeš dovdje?"-uhvatio me za nadlakticu te polako povukao da se pokrenem.
-"Ako nisi znao,pet je sati i ljudi u ovo doba idu sa posla. Busom, tramvajem,nogama ili biciklom,nije bitno. Gužva je."-sabrala sam se.
-"Mogla si mi jednostavno reći da je gužva u gradu."-blesavo se nakezio pokazujući svoje biserno bijele zube.
Preokrenula sam očima.
-"Nemoj to raditi. To ne valja. Jednog ćeš dana ostati bez oba oka i onda će ti biti žao."-rekao je bez trunke neozbiljnosti.
Nekad mu se zaista divim kako može ostati hladan dok provaljuje glupost za medalju.
Naposlijetku sam ponovno preokrenula očima njemu u inat.
Zauzvrat sam dobila ćušku.
Hodali smo kratko,uz razgovor o zimskom jorganu kojeg ja još nisam promjenila u ljetni,a još malo je lipanj.
Uz pokoju ćušku,odguravanje na sred ulice i tako dalje.
Sjeli smo u kafić te naručili.
-"Dakle,imamo problem."-uzdahnula sam.
"Što?"-srknuo je kavu.
-"Karmen se vratila."-pogledala sam ga.
On je na moju izjavu izpljunio sve što je malo prije srknuo i ubrzo sam htjela propasti u crnu zemlju.
-"Jaoo!"-viknula sam te pozvala konobara da počisti nered koji je mangup Luka upravo učinio.
-"Meni je zaista žao."-ispričavala sam se umjesto Luke jer se činio sav izvan sebe.
Tresao je nogom i grizao nokte s pogledom prikovanim o stol.
Kada je konobar otišao,udobnije sam se smjestila popravljajući rub majice.
-"Kada?"-i dalje je tupo piljio u prazno.
Zbunjeno sam ga pogledala dok mi nije došlo do mozga da priča o Karmen.
-"Kada sam došla kući ona je tamo bila."
Umorno je uzdahnuo.
-"Što ćemo sada?"-naposlijetku je izustio jedva čujno.
-"Zato sam te i zvala."-promrmljala sam.
Ponovno je duboko uzdahnuo.
-"Luka..ja ne mogu.."-
-"Znam. Znam sve."-prekinuo me.
-"Ali ne možemo ništa.."-rastužila sam se.
-"Možemo."
Upitno sam ga pogledala.
-"Izludit ćemo ju sve dok ona ne odluči sama otići."-zlobno se osmjehnuo.
-"Ali povrijedit ćemo tatu."
-"Ne,Lana. Spasit ćemo ga."
Slabašno sam se osmijehnula.
"Imam plan."-nagnuo se na stol.
-"Slušam."-napravila sam isto kao da se bojimo da će netko ćuti.
-"Za početak samo budi hladna. Ako ti se obrati,ignoriraj ju. Ne boj se. Tata ti ne može ništa. To će ju izbaciti iz takta."-govorio je.
Ukočeno je sjedio za ovim stolim. Stiskao je ruke kao da je bijesan. Vjerujem da nije ni daleko od toga. Oči su mu postale tamnije. Duboke. Kao ocean. Pratio je svaki moj pokret. Izdah ili uzdah. Svaki treptaj. Svaku riječ je pozorno slušao. Stiskao je usne i zatvarao oči svaki put kada spomenem Karmen. Kao da je htio reći nešto vrlo loše ali se suzdržavao kako je znao i umio. I jest,bio je bjesan. Ali me nije htio uplašiti pa se suzdržavao.
Ne mogu vjerovati da smo nakon svega sada u kafiću. Sjedimo za ljepljivim stolom i razmatramo plan kako se riješiti Karmen.
Onaj tko je rekao da se čuda ne događaju,taj se grdno prevario.
●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●●
Hi 🙋
Eto mene i nastavkaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa .
Malo je kraći nego inače.😩
Mogu reći da se priča polako približava kraju...😩😩
I da imam još jakooo puno ideja za nove priče😩😩😩😩😩
Ovaj čika je zakon 😩😩😩😩😩😩😩
Khm..
😩😩😩😩😩😩😩😩😩😩😩😩😩🚜😩
Da...votajte i komentirajte ako vam se sviđa!
Lov ju♥♥♥♥