Ne treba mi ni hvala, bile su njene reči. I bolele su. I pekle. I samo kada bi htela da čuje...
"Mik? Imam par informacija za tebe!"
"Govori!", gledao je kroz prozor, nije udostoji sagovornika ni jedne sekunde.
Od trenutka kada su se sreli u zgradi suda, neki nemir se uselio u njega. Da li ga je prepoznala?
Možda nije? Možda... Ali on nju svakako jeste i to mu nije dalo mira.
"Nesa Nešić. Majka Sinejd O'Tul, bila udata za Nikolu Nešića, pokojnog."
"Irkinja? To objašnjava crvenu kosu i pege. Nije odavde?"
"Nije, pobegla je od majke i njenog trećeg muža. Majka je u ko zna kom braku za sada. Završila pravni fakultet u roku, vlasnik firme, advokatska kancelarija Nešić. Nije udata..."
"Nije?", pitao je provlačeći još jedno pitanje, ko je dete na slici.
"Nije udata. Ali je samohrana majka petogodišnjeg Liama Nešića. Inače..."
"Inače šta?", gubio je živce, "Šta?"
"Ona je pod zaštitom Rusa. Sestra! Ona je Nikolova sestra, njegov advokat, Mik! To znači..."
"Da je zaštićena bolje nego sam Sergej Nikolov. Ona zna sve njihove tajne. Nisam morao da šaljem onog malog da je prati..."
"Nisi!"
"Šta piše za klinca? Otac? Živ, mrtav?"
"Ne piše ništa. Ime oca, nepoznato."
"Veza, brak?"
"Nema brak iza sebe, ali je u povremenoj vezi...", Mihajlo je zavitlao čašom i bacio je u zid. Staklo se raspalo i rasulo svuda po podu.
"Povremena? Povremena? Saznaj ko je taj povremeni!"
"Mik? Imamo sve o njemu. Sećaš se pre neki dan...kada je bejzbolkom krenula na našeg čoveka? Tada je bila s njim. Lik je Momčilo Petrović, prodavac u salonu bele tehnike."
"Mogla je da nađe bolje!"
"Možda je tražila nekog ko nije iz našeg sveta?"
Zamislio se. Žena koja je do guše u svetu kriminala, pa makar i kao pravni zastupnik, svakako nije želela da svoje dete odgaja u tom svetu.
Tražila bi sigurno i bezbedno okruženje, daleko od svih!
"Kuća? Kupila, iznajmila?"
"Kuću je dobila od Sergeja. Porodila se u aprilu i već u maju je kuća bila prevedena na njeno ime. Špekulacije su bile da je dete Sergejevo, a onda... Mali je crn kao noć, Sergej je plav. Sergej joj inače nije nikakav rođak, a pod ogromnim velom tajne je kako i kad je ona dospela pod njegovu zaštitu!"
Mihajlo je mogao samo da pretpostavi. Sergej se sažalio na nju. Da li je bila Sergejeva štićenica pre ili nakon upoznavanja u hotelu? I zna li Sergej, da li mu je Nesa u opšte rekla?
"Slobodan si! Pošalji onu malu da počisti ovaj lom!"
Seo je u svoju fotelju. Nije je bio tu godinama, sada je ponovo osetio mekoću svog trona.
Bilo je pitanje kada će pasti, mnogi su ga vrebali, a on je želeo van.
Iz igre koju je zaigrao prilično rano izlazilo se nogama napred ili dugom robijom.
Druga opcija je bila svakako bolja!
Šest godina ranije
Mrzeo je buđenje.
Pored glave mu je stajao čipkasti grudnjak, nije bio siguran da li plavušin ili brinetin. Prethodno veče su devojke bile razuzdane, igrale su, uvijale se oko njih. Mihajlo je imao osećaj da se taj njihov ples zvao "poziv na parenje", sve je bilo na izvolte, njihova tela poslužena na tanjiru. Čoveku u njemu je bilo više svega dosta, ali muškarac je želeo da se poigra, kada je već sve dostupno.
Krvabih očiju, Džo je govorio nepro o poslu koji su sklopili. Slušati ga bilo je teško, mada ni Dima nije bio trezveniji. Superlativi su leteli, hvalili su se i više nego što je trebalo.
Znao je da ne može da podnese više, iako su mu bili neka vrsta partnera, bili su previše!
Zgrabio je za ruku curu koja je bila nedaleko od njega, poveo van kluba natrag u hotel gde je rezervisao apartman dok ne prođu pregovori.
"Naručio sam da nam donesu doručak!", Džo je već bio oran, Dima je još uvek bio prikovan sa nekom klinkom u svojoj sobi apartmana.
"Kucaš li?", pitao je Mihajlo dizajući tešku glavu s mekog jastuka.
"Retko! Još večeras smo tu, sutra odlazimo, Mik! Posao je odlično odrađen i moram da ti kažem, sa tvojim vezama..."
"Još si tu? Napolje, Jovane!"
Teškom mukom je ustao iz krevta, navukao je donji deo trenerice i seo natrag na krevet.
Ovo nije bio život koji je on birao. Ovo ništa nema smisla!
Deseta je godina kako živi dva života, jedan za majku koju čuva, drugi za sebe i novac kojim bi majku čuvao.
Već duže vreme je razmišljao da većinu poslova prebaci u legalne tokove, ali nije želeo da staje na crtu Rusima i petlja se u poslove sa klubovima i kafićima. Razmišljao je da preuzme špediciju, ali to bi bio otvoreni poziv da ima načina da se roba prevozi bez provere. Opet, posao mu nije čist.
Ništa što bi imalo veze sa uvozom i izvozom ne bi bilo čisto, Dojčinović i čisto nisu išli u istoj rečenici.
Latio se telefona i odabrao broj koji zna i kada se oduzme.
"Gorane, ulazimo u nekretnine."
"Pametan izbor. Kada?"
"Juče! Imaš odrešene ruke, ja imam ova dva nezasita pacijenta. Malo je falilo da useru ovu zadnju pošiljku."
"Pohlepa. Ne znaju za dosta, Mik. Nego, jesu ti dovezli onaj SUV po narudžbini?"
"Jesu, juče sam potpisao prenos...", čuo je otvaranje vrata apartmana, posluga je donela doručak.
Nasmejao se u brk, budale nisu znale za bolje.
"Onda, da se vratim poslu. Na isto ime uzimam nekretnine ili..."
"Nađi osobu ne od poverenja, već od značaja, tebi. Trideset posto crlokupnog vlasništva je tvoje, ako uspeš da izvedeš da se nikada ne poveže poreklo novca sa mnom. Kada bude vreme, preuzeću vlasništvo, ali teideset posto ostaje tvoje."
"Baš si isplanirao, ne?"
"Ne može brate ovako da se živi i sam znaš. Kada si video Mionu? Kada si bio sa svojom ćerkom?", teški uzdah mu je rekao sve, ovu vrstu zanata nisu birali jer su hteli, već jer su morali.
"Odavno brate, odavno."
Goran i Mihajlo su bili klinci iz naselja. Niske kućice opkoljene stambenim zgradama. Od kartonskog naselja delila ih je paralela što su njihove kućice pravljene od cigli. Mihajlo je ceo život proveo sa majkom i sestrom koja je mlada preminula, a majka se nikada nije od toga oporavila. Goran sa ocem koji je pokušavao da bude i otac i majka, ali kada si sitna riba, brzo budeš progutan.
Kada je Mihajlovoj sestri dijagnostikovana leukemija, lekari nisu bili optimistični. Znalo se da je lečenje skupo, da ne ide o trošku države, već da zavisi od dobre volje dobrih ljudi koji bi možda mogli da doniraju ili sakupe sredstva. Trebalo je vreme, a vremena nije bilo.
Nisu im davali lažnu nadu...
Sa osamnaest godina, Mihajlo je već raznosio paketiće marihuane po kraju, kao da dostavlja novine. Kao da mu je to dobar dan. Povremeno, raznosio je i ostalu traženu robu.
Ali to je sve bilo malo, kada se pogleda cifra koja je trebala da se skupi.
Goran se ubrzo uključio, svojom voljom, deo davajući Mihajlu, deo čuvajući za svog oca i popravljanje auto radionice koju su mu redovno demolirali.
Nije to bio siguran kraj za život. Nije bilo to vreme kada je moglo da se radi i zaradi.
U delu dnevnog boravka Dima i Džo su već doručkovali, pa doručak nastavili uz još koje piće preko. Gledao je razbacane čaše i flaše po podu, jednostavno žaleći osobu koha sve ovo čisti za njima.
"Večeras zaključujemo sve! U klubu će nas čekati čovek", Dima je govorio, Džo klimao glavom, a Mihajlu je postalo sve jedno. Samo da ih otkači što pre.
Noć je donela sklopljen posao, zadovoljstvo, a jutro je donelo spoznaju. Izgubio je nešto pre nego što je i mogao reći da ima. Vila je nestala kada se vratio u apartman, a Dimu i Džoa nigde nije mogao da pronađe, a tako bi se raskosurao s Dimom.
Onda, usledilo je otržnjenje.
Sa lupom na vratima apartmana, istina ga je udarila u glavu.
Čuvši snimak koji su inspektori imali zajedno sa narkoticima koje su našli u njegovom automobilu, znao je da je to kraj.
Ali niko nije znao, takav mu je kraj trebao...
Sada
"I mislio sam da si tu! Miona je pitala za tebe!", Goranov glas mu je skinuo osmeh s lica.
"Gde si mislio da ćeš me naći?"
"Možda kako guziš neku rasnu crnku? Ne znam, bilo gde, a ne ovde da se smeškaš. Dobro došao, rentijeru!"
"Bolje te našao, rentijeru! Ne hranim ga više plavušama i crnkama!"
"Šta sada jede? Male brinete?"
"A, ne! Hraniću ga isključivo riđim! Nego... Dima i Džo?"
"Misliš na njihovu uslovnu? Oni su uhapšeni par meseci posle tebe, ali ne verujem da će dobiti pravo na uslovnu. Bili su drčni!"
"Mislim da si tada rekao pohlepni..."
Da, samo par meseci nakon što je Mihajlo uhapšen, policijski doušnici su prodali Milana Dimitrijevića, Dimu i Jovana Aleksića, Džoa. Ako je Mihajlo imao tri kilograma kokaina u automobilu, snimak primopredaje i zaključenja posla, protiv Dime i Džoa policija je imala mnogo više. Pored narkotika, imali su i teške telesne povrede, silovanja i trafiking.
U Mihajlu se rodila ideja...
Imao je plan, a kada je još taj plan dugoročan, pa još možda postoji i šta da se izgubi, ideja postaje savršeno oružje.
Znao je kako da Dima i Džo plate sa kamatom, ne samo ono što su njemu dužni, već i ono što su dugovali drugima...