Na njenoj desnoj ruci i dalje je visila zlatna narukvica koju je dobila od Romana. Tu je bila i ogrlica koja je visila oko njenog vrata, ali moju pažnju najviše je privukla njena narukvica. Imala je čak i par zvezdica na sebi. Narukvica svega što voli.
•••
"Pa ti uopšte nisi pratila razgovor! Pitala sam te kako ti je u školi. I gde ti je lanče što si dobila za rodjendan? Tako se lepo uklapa narukvicom. Gde je i narukvica? Nisi je valjda izgubila?" Jedini razlog zašto je njihov razgovor privukao moju pažnju bila su ta par pitanja koja je Irina postavila Marini. Imam osećaj da je guši.
Pogledao sam je. Krila je svoju ruku da Irina ne bi primetila jačinu moj stiska.
Izbegava moj pogled. I dalje joj se gadim. Poznajem je dovoljno za toliko da shvatim da trenutno nema snage da me posmatra.
Ipak, pogledala me je.
Njeno zelenilo bilo je odraz besa i gadjenja koje oseća prema meni.
Možda sam malo preterao kad sam je nazvao kučkom... a opet ako nastavi da se meša upašće u veliki problem iz kog ću ja morati da je vadim.
Presekla me je svojim pogledom.
"Nisam mama. U sobi su. Ne želim da ih nosim trenutno."
Da, zbog mene. Lanče sam odabrao ja, a narukvicu sam joj vratio takodje ja kada ju je izgubila one večeri ispod tribina u školskom dvorištu.
To što je besna na mene ne znači da je besna i na svog pokojnog brata.
Posmatrao sam je još par trenutaka bez prestanka, ali očigledno nije shvatila šta sam želeo da joj kažem. Ne krivim je. Nije kao da i ja umem da čitam misli.
"Idem gore." Rekla je spustivši kašiku u skoro pun tanjir, a onda ustala i krenula prema sobi. Irina ju je još par trenutaka zadržavala, ali onda je otišla.
Ubrzo nakon nje je ustala i Naomi koja je pobegla kod Alekseja, a nakon nje i ja.
Ali otac kao po običaju nije imao ništa da kaže.
Provirio sam kroz vrata njene sobe.
Spavala je.
Već.
Onda sam našao njenu narukvicu na komodi i zakačio je oko njenog zgloba. Par puta je malo falilo da je probudim.
•••
Toliko je volela zvezde, a nikada nije primetila da su njene oči iako su zelene, izgledale kao jebeni univerzum.
•••
"Konobar?"
Okrenuo se prema meni i nagnuo se ne bi li me čuo od glasne muzike u sali.
"Znate li ko je ostavio ovu crnu ružu preko puta mene?"
"Onaj gospodin za stolom broj devet."
"Hvala." Klimnuo je glavom uz blagi osmeh, a onda produžio prema šanku sa poslužavnikom u rukama.
Za tim stolom sedela je samo jedna osoba.
Jedan čovek.
Njegov profil govorio mi je da izgleda starije nego što jeste. Imao je urednu dvonedeljnu bradu i kosu crnu kao ugalj.
Prilazeći mu s ledja, ugledao sam ga kako ustaje i izlazi iz sale.
Sam je.
Kretao se prema terasi smeštajući jednu cigaru medju svojim usnama.
Crte njegovog lica bile su mi i previše poznate.
Okrenuvši se prema izdahnuo je dim, a onda me hladno pogledao.
Ovo je...Igor?
Šta bi Igor mogao da želi od Marine?
Osim ako je...saznao da je i ona upletena u ubistvo.
"Vidi ti to."
Nisam ni primetio kad je stigao da ispuši celu cigaru. Samo sam ga video kada je bacio pikavac smrvivši pepeo sa njegovog vrha.
"Znam da znaš. Prestani da plašiš Marinu, ja sam dokrajčio Andreja, ne ona. Ona se samo odbranila."
"O kakvom zastrašivanju ti pričaš? Da nije bilo tebe nikad ne bih pronašao svoju sestricu. Tvoja greška se isplatila."
"O čemu to pričaš?"
Oštrina njegovog zelenog pogleda bila je poput mača. Uteruje strah u kostima svojom oštricom.
"Misliš nisi do sad shvatio?"
"Tvoju sestricu? Marina je imala samo jednog brata, ali on je pokojnik."
"Da li je?"
Njegovo pitanje prostrujilo je mojom glavom brzinom vetra.
Posmatrao me je neprestano čekajući da shvatim o čemu se radi. Njegove zelene oči...da li su to te oči koje su je proganjale?
"Ti si..."
"R I. na nožu. Roman Ivanov. U početku sam mislio da je neko ukrao taj nož, dok nisam shvatio da je to u stvari bila Marina. A sada bez daljih pitanja, pomoći ćeš mi."
"Zašto bih to učinio? Jedino što si joj doneo bio je strah."
"Zato jer će to otplatiti jedan deo onoga što mi duguje Viktor."
•••
"Hajde Marina..."
Došapnuo sam više za sebe posmatrajući je preko Romanovog ramena.
Sklonili su joj zavoje. Zacelila je.
Ugledao sam Romana kako je obuhvata rukama kada je konačno otvorila svoje oči.
Konačno ih je otvorila.
ŞİMDİ OKUDUĞUN
Budi moja ruža / #1
RomantizmMarina se nakon smrti svog brata useljava u kući njenog očuha gde upoznaje malu Belu, osamnaestogodišnju Naomi i njenog brata blizanca - Eleona. Neki bi rekli da je nedodirljiva, devojka koja ne mari za glasine, koja se ne interesuje za tračeve, ali...
