Budi moja ruža / #1

4 "Moja stvar."

Ne smem da saznam sve detalje. To bi bilo i suviše rizično. Priznajem da sam malo radoznala. Ali mene se ovo ne tiče. Niti me zanima.

Podzemna sala bila je sigurno duplo veća od one iznad naših glava. Tajna vrata nalazila su se iza ormarića. Nije bilo teško pomeriti ih.

Tako providno, ali opet tako nepredvidivo.

Na samom centru sale nalazio se ogroman ring u kojem se već odvijala jedna borba. Sala je uprkos svojoj veličini bila prepuna. Neki ljudi bi se popeli na ramena osoba do sebe i divlje navijali samo da bi dobili svoj deo novca.

Tamni ćoškovi kao i toaleti bi se koristili za seks i drogu. Dilovanje. Prostitucija. Sve se to moglo naći baš na ovom mestu.

Čudno je to kako niko nije obraćao preterano pažnju na ta dešavanja. Izgleda da je ova sala jedna od mnogih tamnih lica ovog grada.

Vera me je čvrsto ali neprimetno držala za ruku dok smo se provlačile kroz gužvu. Namerno sam obukla ogroman crni duks. Privukla bih manje pažnje.

Ovde je bilo ljudi raznih uzrasta. Od neiskusnih tinejdžera do napaljenih matoraca. A najviše su mi smetali pogledi koje bih često dobijala baš od takvih osoba.

Vera nas je provukla do prvog reda. Jedan meč bio je gotov. Završio se nokautom, a udarac koji je zadat je bio toliko jak da je par kapljica krvi završilo čak i na mojim prstima.

Oni nisu brinuli o životima. U ovom okruženju važne su samo pare i droga.

"Idem da vidim Alekseja. Ako se ne budeš makla odavde niko ne bi trebao da te dira. Vratiću se za pet minuta." Klimnula sam glavom, a onda pogledala u svoje dlanove. Bili su umazani krvlju zbog ringa za kojeg sam se prethodno uhvatila. Prokletstvo!

"Otišla sam do toaleta." Jedva sam iskuckala poruku. Na ekranu ostali su krvavi otisci. Osećam se kao da sam ubila nekog.

Pognute glave sam krenula prema toaletu samo da mi neko ne bi video lice ispod kapuljače. Ovo mesto miriše na kriminal i smrt.

Sve sam saznala sasvim slučajno. Nisam želela, ali ipak sam videla sve to.
"Više puta je videla neke stvari, ali nikome nije rekla ni reč." Pogledala sam ga. Njegove sive oči su uprkos toj nagloj reakciji ostale nekako...prazne...

Viktor ga je mrko pogledao, a onda nakrivio glavu.
"Kako god. Ako se bude pročulo zajedno ćete snositi posledice."
'Zajedno ćete snositi posledice.' Viktoreve reči odjeknule su u mojoj glavi kao beskonačni eho. A verujem i Eleonu.

Krv se mešala sa vodom, a prizor je bio užasan. Nisam bila gadljiva što se krvi tiče, ali retko ko bi ostao ravnodušan dok pere nečiju krv sa svojih ruku.

Mogla sam čuti dahtanje i stenjanje koje je dolazilo iz barem tri kabina. Svetlo je bilo prigušeno, a pored mene bila je samo jedna žena koja je popravljala maskaru i karmin drečave, ružičaste boje.

Nisam pravila buku. Bila sam neprimetna. Ali to nije pomoglo. Moja povučenost je ipak privukla nečiju pažnju.

Izašavši iz toaleta osetila sam kako neko povlači moju kapuljaču. Sranje.
"Što se skrivaš devojčice?"
Jedan čovek me je stegao oko struka, dok me već čvrsto držao oko lakta. Imao je jak stisak i odvratan pogled.

"Imaš veoma lepo lice." Njegov glas bio je dubok, jeziv. Prstom je prešao preko mog obraza dok sam bezuspešno pokušavala da se otmem njegovom stisku. "Skoro mi je žao što ću ga unakaziti. Koliko?"

"Ja nisam na prodaju." Njegove reči probudile su veliku dozu besa, a i straha u meni.
"Sto? Dvesta? Nadam se da si dobra koliko si skupa."

"Pusti me manijače jedan!" Kolenom sam ga udarila u medjunožje, a onda kada sam bila spremna da mu pobegnem osetila kako me vuče za kosu u jednom ćošku.