Budi moja ruža / #1

28 "Za poljubac ne pita, zar ne?"

"Moraš to da učiniš."
"Mrzim te! Jebeno te mrzim! Kako si mogao to da kriješ od mene?!"

Navlačim šorc i majcu u kojoj spavam na sebe, a potom izlazim i mog i Naomiog kupatila. Zaključavam vrata za sobom. Uvek to radim.
"Imaš lepe gaćice."
Oko prsta vreo je moje donje rublje koje su krasili medvedići suzdržavajući smeh. Sedeo je na mom krevetu nalonjen laktovima unazad, posmatrao me je tako pun sebe, što me je nerviralo.

"Liče na one koje sam ti skinuo prošlog leta." Provokativno je izjavio oblizavši jezikom svoje usne, a onda svojim pogledom uhvatio moj.
"Stoko." Rumenih obraza sam mu otela veš iz ruku, a onda ga ugurala u fioku gde mu je i mesto.

"Ovo bi moglo da prodje." Sada je u rukama držao moj crven čipkast grudnjak. Odakle se stvara ovaj veš?!

"Je l' to onaj koj sam ti pre neki dan zamalo skinuo? Kopča me podseća na njega." Prstom je prešao duž bretelu, a onda svoj pogled ponovo vratio na mene.
"Jesi li ti to kopao po mojim fiokama?" Namršteno sam da upitala, a on se nevino osmehnuo. A znala sam! Šta bi drugo radio dok me je čekao?

"Nećeš da mi ga uzneš?" Pogledom je pokazao na grudnjak, a onda sam to i učinila. Kreten.
"Hajde da ti pokažem sve pa da odeš?"
"Zašto? Nećeš da malo rizikujemo?" Ponovo je izvio kut svoje usne, ponovo me je posmatrao provokativno. Njemu stvarno nije dobro.

"Ne. Radije bih rizikovala sa Ivanom." Prevrnuo je očima začuvši njegovo ime, a onda se ispravio.
Ponovo sam prošla peškirom kroz kosu, a onda ga zakačila iza vrata.

"Hajde, pokaži."
Izvadila sam nož, poruku, telefon i crtež. "To je sve?"
"Da."
"Nož si dobila od Romana, poruka i crtež su ti bačeni kroz prozor..." uzeo je moj telefon u ruke, a onda ušao u sliku. "Ruža na zidu...to mi nekako ide uz tebe." Prstima je dodirnuo ružicu koja je visila oko mog vrata, a onda i onu koja je visila oko moje ruke.

"Ovo nema nikakvog smisla. Prvo te je zastrašivao da bi se klonila, a sada želi da ga pronadješ."
"Znam. Nešto mi promiče."
"Mislim da se neko samo igra."
"Da, ali ko Eleone? Ko?" Spustio je pogled, a onda slegnuo ramenima.
"Niko mi ne pada na pamet."

Čujem kamenčiće kako kače moj prozor. To je sigurno Ivan.
Osetila sam Eleonovu ruku kako hvata moju kada sam želela da se približim prozoru.

"A gde si ti krenula?"
Okrenula sam se prema njemu istrgnuvši svoju ruku iz njegovog čvrstog stiska.
"Da otvorim Ivanu, što?"
"E ne može."
"Pusti me manijače jedan!" Pojurila sam prema prozoru, a on je ugledavši me krenuo da se penje uz drvo ispod mog prozora.

"A jebem mu Marina!"
"Uzmi sve to i izlazi!"
Začula sam glasove u hodniku. Mama i Aleksandar. Dodjavola!

"Šta sad Marina?"
"U orman!"
"Št-"
"Odmah moronu!"
Digaro je ruke u znak predaje, a onda se nekim čudom uvukao u orman udarivši glavom o ivicu. Pa kad je bandera.

"A u k-"
"Ućuti više!" Povikala sam kroz šapat a onda zatvorila orman.
Otvorila sam prozor, a onda pogledala u Ivana. Spretno je koristio grane ne bi li stigao do prozora preko kog sam ga posle toga povukla.

"Ćao."
Svoje usne prislonio je na moje, a onda seo na krevetu.
Prislonila sam prst na svojim usnama i tako mu dala do znanja da mora da bude tih.

"Šta je bilo?"
"Došao sam da te pozovem na venčanje."
"Kakvo venčanje?"
"Trener nam se ženi. Pozvao je ceo košarkaški klub, svako sme da povede pratioca, mislio sam da podješ sa mnom ako to želiš."
Začula sam tresak.

Jebote, Eleone!

"Šta je to bilo?"
"Mama. Moraš da ideš!" Podigla sam ga noge i gurnula prema prozoru.
"Čekaj, a šta je sa venčanjem? Dolaziš?"
"Može, samo požuri!"
"Dobro, idem." Svoje usne ponovo je prislonio na moje, a onda mi se osmehnuo u odlasku.

"Povratiću."
Izjavio je ispleženim jezikom kada sam otvorila vrata ormana, na šta sam prevrnula očima.
Dohvatila sam nožić iz fioke, a onda mu ga pružila. Uzeo ga je, posmatrajući me.

"Stvarno ćeš da odeš?"
"Da, što da ne?"
"Zar nisi htela da raskineš sa njim?"
"Jesam, ali...čekaj. Otkud ti znaš da sam htela da ga otkačim?"
Spojio je svoje usne u ravnu crtu, a onda krenuo prema izlazu.

"Laku noć, Marina."
"Stani!"
Svoju ruku zakačila sam za njegovu, a on me je pogledao preko ramena.
"Molim?"
"Odgovori mi."
"Nije važno. Samo sam iznenadjen što još niste raskinuli."
"Zašto?"

"Zato. Znaš, ti i ja smo mnogo sličniji nego što si mislila. Ti ne možeš da budeš s nekim prema kome ne osećaš ništa."
'...ali ti svoja osećanja umeš da kriješ.' Bio je ostatak njegove nedovršene rečenice koja je isparila u vazduhu zajedno sa njegovim dubokim uzdahom.
Pustila sam njegovu ruku, a onda duboko uzdahnula.

Šta ja to radim? Kakav je ovo jebeni haos?

"Inače, ovo je moja amajlija."
Iz zadnjeg džepa izvadio je moje crne, čipkaste gaćice a onda ih raširio. "U, to su definitivno te." Osećam krv kako se penje u mojim obrazima.

"Vrati mi to kretenu!"
Pokušala sam da ih dohvatim, a on je samo podigao ruku i to je bilo dovoljno da krenem da skačem da bih ih dohvatila.

"Neću." 'U, to su definitivno te.' Njegove reči ponovo su prošle kroz moju glavu. Da li je moguće da se i dalje seća u kojem vešu sam izgubila nevinost?

"Ti nisi normalan!"
"Znam." -makar je priznao.
Pogledao je u moju ruku koja je uporno pokušavala da spusti njegovu, a onda je okrenuvši se svojim usnama okrznuo moje.
"Bože Marina, ako si htela da me poljubiš, trebalo je samo da to učiniš."

"Ali ja nisam-"

"I sama si rekla da se za poljubac ne pita, zar ne?"

Osetila sam kako mi se knedla zaustavila u grlu kada sam shvatila da se i dalje nije odvojio od mene. On i dalje pamti moje reči... kako me samo zbunjuje...

"Pazi ti to."

"Š-šta?"
Jedva sam ga upitala. Ponovo drhtim njegovom krivicom. Moji obrazi i dalje su goreli dok sam ga posmatrala pravo u oči na razdaljini od jedva par milimetra.

"Ne mogu da verujem da si konačno ućutala."
Ne mogu ni ja. Ne mogu da verujem da me je opet tako, bez bilo kakvih poteškoća ostavio bez teksta. Ipak ih nije vratio, zavukao ih je zadnjem džepu pobednički se smeškajući, a onda me u sekundi pribio uz zid svoje usne ponovo približio mojima.
"Volim kad si fokusirana ne mene."
Vrhovima svojih prstiju je moj pogled preusmerio prema sebi.

"A ja ne volim kad poludiš."
"Kako je to ironično s obzirom da si ti ta koja me izludjuje."

Vidim pucanje pred očima, isto pucanje koje sam osetila u svom glasu onog trenutka kada sam saznala istinu. Toliko godina živim u laži.
Mrzim ga, kako je mogao da me ostavi?!