Budi moja ruža / #1

1 "Koji si ti manijak čoveče!"

Trčim. Ne stajem. Ne smem. Ako ne stanem ostaću bez daha, kojeg već polako gubim, a ako stanem uhvatiće me.
Kako sam uopšte uspela da se uvalim u ovoj situaciji?

"Naomi?"
Dozvala sam njeno ime, ali nije se odazivala. Za dvadeset minuta trebam da se nacrtam u učionici, verovatno je otišla bez mene. Sa Polinom.

Začula sam zvono na vratima.

Možda me je ipak sačekala?

Uzela sam telefon i ključeve sa malog, staklenog stočića u dnevnoj sobi, a onda prebacila torbu preko ramena nakon što sam na brzinu navukla crne, platnene patike.

Opet sam začula zvono. Čoveče Naomi strpi se malo.
"Evo-" otvorivši vrata sudarila sam se sa Eleonom koji me je čudno pogledao. "...me."

"Što si stala? Pomeri se, žurim. Zakasniću."
"Oboje ćemo. Skloni se." Podigla sam pogled prema njemu i njegovoj rasečenoj usni, a on je prevrnuo očima.
Šta mu se dodjavola desilo sa facom?
"Šta-" opet me je prekinuo.

"Ništa, hajde povešću i tebe do škole." Nisam postavljala dalja pitanja, već sam samo klimnula glavom. Nije kao da me je preterano zanimalo šta mu se dogodilo. Stvarno sam mu se nekad divila kako vešto ume da promeni temu i tako izbegne dalje neprijatnosti.

Nisam ga dugo čekala.
Izgleda da se istuširao u medjuvremenu s obzirom da se pre toga osećao na znoj i pomalo na krv.
U trenutku sam uhvatila sebe kako potiskujem svoju radoznalost.

"Idemo?"
Klimnula sam glavom i sela na suvozačevo mesto.
Nismo progovorili ceo put. Ne zato jer ne podnosimo jedno drugo, već zato jer nemamo toliko tema za razgovor.

"Hvala na prevozu." Rekla sam kada je svoj auto zaustavio ispred škole, a onda sam bez ijedne reči više izašla i pojurila prema ulazu. Imam još samo dva minuta do početka časa.

Kada sam ušla u učionici sela sam na prvo slobodno mesto, iza Naomi i Poline.
"Izvini što te nisam sačekala, žurila sam da vratim neke knjige u biblioteci."
Došapnula mi je naslonivši se na stolici malo više ne bi li je čula.
"U redu je."

Noga me peče, zakačila sam je negde usput. Je l' je to krv?
Već u sledećem trenutku osetila sam ruke oko sebe. Uhvatio me je, dodjavola!
Osetila sam njegov vreo dah kako se meša sa gustim pramenovima moje kose.
"Imam te."
"Pusti me dole!"
"Prestani da se dereš, čuće te." Svojim rukama me je stegao toliko jako da sam imala osećaj da svoje ruke ne mogu pomeriti ni za milimetar.
"Koji si ti manijak čoveče!"

Nešto što sam najviše volela kod škole je slobodan čas.
Neko bi svoje vreme proveo u biblioteci izmedju beskrajnih polica punih knjiga slušajući muziku, neko bi ga proveo na školskom terenu igrajući košarku.

Devojke bi sedele na tribinama i posmatrale zgodne četvrtake koji bi se nadmetali ne bi li se pokazali pred devojkama.

Ja bih sedela na tribinama, ali ne bih gledala u njih, nego bih uglavnom ćaskala sa Naomi i Polinom.

"Nikada mi neće biti jasno kako su se Eleon i Viktor sprijateljili." Naomi je kao po običaju komentarisala Viktora.

Pogledala sam u pravcu terena i ugledala ga kako samo što se ne potuče sa nekim momcima iz drugog odeljenja. To sam se čak i ja nekada pitala.

Eleon je oduvek bio tih, nezainteresovan za bilo šta, ravnodušan prema svima, osim naravno maloj Beli. Vikor je oduvek bio glasan, on je bio sve što Eleon nije. O njemu su kružile sve glasine koje o Eleonu nisu.

Oni su potpune suprotnosti.
Polina je samo slegnula ramenima. Ko o čemu, Naomi o Viktoru. Klasika.
Nikada nisam shvatila zašto ga toliko ne voli.

Viktor je odgurnuo tog dečka, a dečko je uzvratio malo jače. Ubrzo je izbila tuča, koju je naravno zaustavio Eleon.
A taman sam se spremala da odem. Ovo bi trebalo da bude zanimljivo.

"Pusti nas da rešavamo to na naš način" Momak ga je blago udario po ruci ne bi li je sklonio, na šta ga je Eleon samo mrko pogledao.
Viktor je samo disao plitko, kao da bi mogao da ga ubije istog momenta.

"Skloni ruke Smirinov. Pusti nas da rešimo ovo na muški način, a ne kao ti. Verovatno ti teško pada to što si peder."
Taj dečko je imao takav smeh, da bi čovek odmah mogao da shvati da nema ni gram mozga.

Ležerno se osmehnuo pogledavši u stranu, a njegov pogled je u jednom trenutku uhvatio moj.
"Nisam ja nikakav peder. Jedina razlika izmedju tebe i mene je ta što mene ne loži i tupavost."

"Prestani da histerišeš." Ne mogu da verujem da je toliko smiren. On je totalno skrenuo s uma.
"Kako da ne histerišem?! Čuješ li ti sebe?!"
Svojom rukom me je stegao preko ustiju samo da bih ućutala, ali to je u meni izazvalo samo još veću paniku kada sam čula još nečije korake.
"Nikome ni reč."

Ljubav koju je na mene preneo Roman jeste ljubav prema odbojci. Iako je nije trenirao, obožavala sam kao mladja da vežbam sa njim. Sećam se onih onih talasa koji su bili vreo pesak onog leta kada me je naučio da igram. To je bilo srećnije doba našeg detinjstva. Doba kada mama još nije otkrila da ju je otac varao.

Te jeseni sam krenula da treniram odbojku i omiljeni deo dana bi mi bio kada bih pobegla od kuće na trening.
To je bio još jedan način da pobegnem od svih. Od svega.

Kada smo se mama i ja doselile kod Aleksandra, morala sam da promenim i klub, a tako sam promenila i svoj raspored. Naš tim je uvek imao trening na kraju dana. Mi bi smo poslednji ostali u sali, nije bilo nikog da nam odvraća pažnju, da nam smeta. Koncentrisali bi se samo na trening, a ja bih tako sebi skrenula misli od svega.

Ali danas će biti drugačije. Tako su nam barem rekli. Bokseri i odbojkašice menjaju svoje vreme.

"Au! Pazi malo!" Jedna od devojaka je protresla svoju ruku. Izgleda da joj se slomio nokat. Ne sećam se kako se zove, skoro je došla.

"Navikni se, ovo je trening. Takve stvari se dogadjaju." Mrko me je pogledala, ali nisam imala razloga da joj uzvratim. Samo sam iznela činjenicu.

Želevši da se okrenem prema mreži moj pogled se zamrzao na Eleona i Viktora koji su ulazili u sali i pre nego što sam bila u stanju da bilo šta učinim osetila sam patos pod ledjima. Lopta me je udarila po sred face.

"Šta si ono beše rekla?" Začula sam iritantan glas nove devojke iza sebe,što me je dodatno iznerviralo.

Dodjavola, kučka mi je raskrvarila nos.
Hajde Viktor, za njega znam da trenira, ali šta kog djavola Eleon radi ovde? Pogledala sam u tribine i uhvatila njegov pogled. Posmatra me. Iz daleka. Kao da me vreba.

"Ako sklonim ruku, ćutaćeš?" Klimnula sam glavom, a on je ispunio ono što je rekao. "Nikome ni reč o ovome."
Ponovio je nakon što me je oslobodio svog stiska. Čoveče, kako je samo jak.
"Tajna za tajnu."

A/N !!!VAŽNO!!!
Kao što ste verovatno primetili, ubacila sam male delove za koje verovatno mislite da nemaju veze s vezom, ali to nije tačno.
To su prelazi, kasnije ćete saznati zašto pišem na taj način, ali upamtite - čim se pojave kosa slova to je prelaz.
Prelaz je deo priče koji će se kasnije pojaviti i pojasniti kako je lik došao do te situacije.
I da - biće ih do kraja priče.