The Stalker (EDITING!)

Chapter 47

Disanje mi se ubrzalo dok brzo trepćem u mraku. Stisak oko njegovog vrata se povećao i znam da može osetiti moj strah i strepnju dok se krećemo u mraku. Tišina nas okružuje. Mučna tišina. Želeći da me smiri njegove usne nalaze put do mog uveta i još jednom mi tiho govori

"Bezbedna si." Nešto tako jednostavno da se kaže a da ima tako duboko značenje.Značenje u koje verujem. Drhtaj mi je prošao kroz telo kada je ostavio kratak poljubac na mom uvetu i ispravio glavu verovatno gledajući ispred sebe. 

Kako može išta videti? Ispuštam izdah i opet naslanjam glavu o njegovo rame puštajući ga da me odvede gde on želi, verujući mu. Njegovi koraci tako lagani ali jaki i moje disanje ubrzano i um koji se smiruje.

Pokušavam razmišljati sa hladnom glavom o svemu ovome što se dogodilo, ali, stvar je u tome što i dalje ne znam šta se dogodilo... Samo znam to da sam trebala otići, bez mračnog stranca i pokušati zaboraviti na njega,ali, bio je tamo..preko puta, ispružio mi je ruku, uhvatila sam je i onda, mrak. To nije bio on već neko drugo stvorenje, koje me poznaje i koje mi je dalo do znanja da ću umreti ali pre toga, da ću odigrati njegovu igru, ali...on je došao. Spasio me je.

I, tako sam sada ovde, u njegovom naručju, slepo mu verujući.

Tok mojih misli je prekinuo vetar koji nas je obgrlio i ne znam kako da ga opišem, osetila sam povetarac na koži ali nikada nisam dobila ovakav osećaj od vazduha kao što sam sada. Čudno je. Umrsio mi je kosu i onda, nestao je. Nisam osetila povetarac na licu niti kako mi miluje telo. Sa njegovim nestankom čula sam izdah od mračnog stranca i podigla sam glavu samim tim i pogled ka mestu u kom verujem da se nalazi njegovo lice. Želeći nešto da vidim. Osetim.

Ništa se ne događa. Drhtaji počinju da mi preplavljuju telo i samim tim i vilica bez moje dozvole počinje da mi drhti. Opet dobijam taj grozan nagon da plačem i ne znam kako da ga sprečim. Problem je to što mi se u poslednje vreme događaju veoma čudne i strašne stvari i moja jedina reakcija je da plačem i ako ne želim. To se mora promeniti.

Osećam njegov pogled na sebi i mrzim to što će me videti ovako slabu zbog čega čvrsto zatvaram oči i pokušavam zaustaviti suze,ne opet. Dok sam se skoncentrisala na reakcije koje napuštaju moje telo,pomerili smo se i po kretanju i postavljanju njegovih nogu shvatila sam da je...legao? Sa mnom u naručju?

Osećam njegovo telo kako je kruto pod mojim ali se postavlja tako kao da želi da mi bude udobno...da me smiri. To sve pogoršava. U misli mi ulazi strah koji sam osetila, bol koji me je pogodio i mrak koji me okružuje. U njegovom zagrljaju se osećam poput deteta koje je trčalo i palo i sada plače od srama. Želim da propadnem u zemlju.

Tih jecaj mi je napustio usta i drhtaji su počeli da mi prolaze kroz telo. Jako sam se ujela za usnu dok čujem njegovo ubrzano disanje iznad mene.Njegove ruke se nalaze na krevetu i grči se ispod mene.Ne zna šta da radi.Kako da reaguje.Kako da me uteši.

U sledećem trenutku se ujedam za donju usnu kada osećam njegove velike ruke kako se obmotavaju oko mog uvijenog tela i hladnoća koja dopire iz njih me nekako teši. Pribija me jače uz njegovo telo i ispuštam bolan izdah. Jedna njegova ruka nalazi put do moje vilice i podiže mi glavu. Postavlja je tako da verujem da ima svetlosti da bih da gledala direktno u oči. Koje su mu boje oči? Smeđe ili plave?

Ujed na usni mi se povećava kada osećam kako podiže ruku i nežno sklanja kosu sa lica. Misao mi se potvrđuje kada osećam njegove prste na svom licu da drhti. I on je pogođen.I on oseća.

"Zaboravi one strahove" pokušava da mu ton bude nežan ali čujem bes i grubost u tonu glasa.
"Ovde sam, niko ti ne može nauditi,anđele" i dobijam osećaj kako on mene vidi i kako me direktno gleda u oči.