Petar Zoranić: Planine

Od Anice pritvor u anitu1. Poj narikanja Vilslava nad njom - Kap. XVII

Uto, eto tri pastiri mimo nas mimojdoše, kih kako družba vidi: - Evo - riše - Vilslav i s njim Srićko i Draško grede nad pritvorom Aničinim narikati, kako je često mečan2. - I ne vele prošad, dva mladića postupom za njimi se uputiše. I videći ja, da i moj put tuda biše, s njimi uputih se i grede, gdo ta družba biše, opitah. Odgovori Dubjak: - Ovo je - reče on prvi jimenom Vilslav, hitar i plemenit i dvoran mladić, budi da bolje reći se more biše neg je, jer eto, kako vidiš, vas zlovoljan i potamnjen gre, prominiv svoju čestitu i blagu stav prvašnju, a jini uzrok nî neg ljubav, ali, za pravije reći, nesrića i smrt nemila; jer, kako mi je on pravil, buduć mu se prisnilo malo pri neg u ljubav zajde da tri slipci, ča jest: ljubav, nesrića i smrt, porotiv se3 i na nj naporno došad, srdačce mu izdriše4; pake, budući se ljubavju vile jedne, jimenom Anice, ofrajal, kako u petju ali u tužbi sam izgovara, i budući naglom smrću Anica umorena i po vlasti svemogoj u zelje, ko se po nje jimenu Aneta zove, pritvorena, jer, kako znaš, Aneta latinskim jazikom Anica našim hoće reći; a budući njemu s njom sva slast odnesena, kako se na njem vidi, čestokrat na nje pritvor dohodi i plačući nariče. - Tako Dubjak govoreći, dojdosmo uz goru kadi pri vruljici jednoj grmak ali bus anite vele uzgojen bujaše. I tuj Vilslav prišad gorkih suz daž iz očiju spustiv bružjeći, i pake gusle svoje tužbenim zukom srediv, tako plačnimi očima i svaku rič zdahom družeći poče:

VILSLAV

Klikni, pismi moja, narikat Anicu, 

i ljubvena boja počitaj tužicu;

spuni mi željicu da rat mû počitam, 

bud da polovicu izreći ne ufam;

ništar manj daž plačan i čemer jadovit 

i uzdah svakčasan i moj prominjen žit

moći će svidočit moje ljupko ropstvo,

da nebo i vas svit pozna me zlosrićstvo, 

i jošće svidočstvo po smrti će mi bit,

ka će moje pojstvo sad narikajuć zrit. 

U primalitje od lit mojih bih slobodan,

ter prohajah čestit mej cvitke radostan, 

ne znajuć ča je plam ni zlatoperna stril,

ali milojadan ljubveni šemer5 mil; 

susritih grede vil dvornu i počtenu,

a na njoj pratež bil' hitro narešenu, 

bilu i rumenu kot žilj6 i ružice,

šegljivu umiljenu po narav božice;

dvi zvizde Danice ali, za bolje reć, 

bihu nje očice dva sunačca svitleć;

na glavici stojeć venac dragih kamen, 

ki staše okružeć kosu jak zrak sunčen;

pozor nje božastven jasnjaše ozoja.7

Tad ostah zasnićen kroz sunačca dvoja 

Dijanina broja s lukom i tulicu.

Klikni, pismi moja, narikat Anicu.

Za desnu ručicu Ufanje vojaše, 

drugom Milošćicu uza se držaše,

s njimi skupa staše Čistinja i Lipost,