Petar Zoranić: Planine

Poj i pritvor Žiljbila i Zorice, pripovist - Kap. II

I kako je običaj da većma človik praznujući laznije u razmišljenja svoja zajde, tako ja u nemilost ljubvenu zamisliv se i saznajući da jur blizu konca žitak moj krozi toga biše i ne moguć pravi uzrok izaznati, sam sebe milujući obimi očima mojim vrulje od suz ispustivši i ječeći zdasi mojimi srce užgano u sebi čujah ko u čemeru ljubvenomu utopljeno biše. I tako na moju nesriću plačuć, tužeć se prez pristanka, suze moje u vrulju bruzgom tekući vode joj pridavahu. Uto iz vode izajde vila jedna ali - za pravim jimenom zazvat ju - Napea, ka pran meni dvorna reče: - Nemoj se prvo konca skončevati, jer, kako priča govori, pri roka morš umriti, da rok ne mož priživiti. Znaj da sam ja gospodarica vode ove; i jer more biti u dil, budi da izdaleče, bližika tvoja po rodu jesam, za pomoć i nauk dati ti iz vode ove izašla sam, jer ti sam po sebi pomoći ne bi mogal, zač gdo ljubi, ta preda, zato providit ne more. Sada sa mnom prez sumnje i straha hodi. - I to rekši za ruku me poja i u vodu ulize ka se prid njom rastupi. I u spilju uliši pridosmo u misto kako da bi navlašnje stanje bilo. I tuj zamišljen steći, čudeć se da u utrobi zemaljskoj stvari te bihu, i tuj vidih usajen žiljak jedan i vele krasno gojeći uzoren. I uza nj oči u stinu jednu prignuv pismo vidih ko, u pamet povratit tako govoraše:

Kako gdo sunčen zrak bude razgledati,

svud mu se vidi mrak kud oči obrati, 

od svud mu mrhčati bude dan potamnjem,

a sam bude stati čudeć se zasnićen; 

al' kako trisk ognjen žestok lupi uz koga, 

ostane oskvrnjen i rascviljen s toga,

razborenja svoga ne more povratit, 

toko straha toga vlast bude u njem vrit;

tako prem jadovit, tako rascviljen bih, 

tako mi mrznu žit kad ljupčicu zgubih.

U sebi oćutih da se dili s dušom,

srce iz ud mojih ter da idoše s njom;

 samo osta sa mnom trud, muka i žalost

i tuga s gorčinom ke skončaju mladost. 

Momu žitku slatkost u ničem ne ćutim,

a očiju svitlost pomrknutu vidim.

Kud god se obratim, od svud me grize ujed,

 i smrtni strah ćutim i jadovitu zled.

Kako na suncu led prem kopni život moj: 

ljubven tražeći sled pogubih žitak svoj.

Pravo se dî ovoj da gdo slidi ljubav, 

slidi trudan oboj; ljutu zmiju i zabav.

Ljuta je, dim, tva stav očito, ljubavi;

to poznaju uprav, jer mi srce otravi.

Ti me u ropstvo stavi prigizdavi onoj,

a pak s njom rastavi u najliplji odgoj.