Petar Zoranić: Planine

Od Paprata i Stane pritvor u vrulje, od Žarke i trih vrulj i zač se Zadar - XIII

Od Paprata i Stane pritvor u vrulje, od Žarke i trih vrulj i zač se Zadar zove, pripovist - Kap. XIII

   Mila i draga družino! Budi da ne vele dobro, spominam se od pripovistijedne ku jedan Primorac pastir dojde k nan za nike svoje oprave,prišad pripovidaše da biše jedan mladić, sin možnoga bogaDunaja, ki tolike župe gospodi i vladanja, i vile Save1, imenom Paprat;a to jime jimiše jer od majke mej zeljem od paprata rojen bi isimenom njegovim, ko se samo na ivansku noć sabrati more2, odgojenbiše. Slišeći dake Paprat glas i lipost Stane, hćere Žarke vile iNeptuna, velikoga morskoga boga, ka u moru zadarskom općaše;koj vili Neptun za dar i od ljubavi zlamen misto ono u ko općaše da,kadi pake od prvih Grkov, ki plav plavati po moru počaše, tuj pristavšigrad slavni s dobrom kobom sazida se; jer to misto za dar bidano, htiše, da Zadar zove se3. Tuj dake vila pod brizi sa strane ča jemeju istok i poldne4 u donjem primorju, polag toga slavnoga mistaopćaše. I slišil budući Paprat glasom samo od nje lipote i kriposti,ljubavju zamamljen osta i, kako je po naravi, vazda ljubav prid očiod pameti a većkrat u sni po razliki puti priliku nje donašaše mu. Ipokle po svojem običaju ljubav raskrili žile svoje po srdačcu mladiću, užga mu želju najti i viditi lipotu ku tuko hvaleći slišil biše. Zatosam samacat u primorja dojde i nju vidiv vidi da vele veće jistinalipote jest negli slava teciše. Jišćući dake put i način kako bi oganjželjni, ki mu prez pristanka srdačce goraše, ugasit mogal, napokompo redu i uvitu ričonosnice5 jedne s njom ljubav joj otkrivši govori iča bolje more usili se muku, ku cić nje pačaše, otkriti govoreći: - Ded,vilo, smili se na me i očice mi tvoji s mojima sritiv obeseli me, jer uveselu pozoru tvomu vas moj raj i sve moje dobro pribiva. - I k ričem, ke reče, prida joj jabuku jednu zlatu u Atalantovu perivoju6utrganu za zlamen i zaklad od ljubavi. S dvornim pozorom i zahvalomprija jabuku Stane i njega za tada s dobrim ufanjem otpravi. Usebi pake vila razmišljaše lipost i gizdu i dvornost i ljubav nesmernumladića, ali jer i ona jur ljubavju potaknuta biše, ali, ča ja već veruju,zlata jabuka, ku u njidra vrže, moć i vlast jimiše, jer po hitrih čarovnicahu dobrokobno vrime začarana biše, da gdo godi prime ju, nemore ne učiniti ča mu dajući naredi i zapita. I dobro u sebi vila mislivi razmisliv utišiti mladića, odluči i red mu dâ7 da vrime, ko Apolo po zemlji ne gleda8, k njoj dojde, a to jer Apolo ljubovnik nje biše isvaki dan kad ona na brigu sideći u pučinu slatko pojući gledaše,Apolo svitlim pozorom u nju upiriv njom i u nju gizdaše se. Papratdake, želeći s njom pridružiti se, dobro opsluži ča narejeno biše. Iobnoć k njoj grede put mu i misal prikršena bi, jer mnoge dekle, keBaku, od vina bogu, sajam činjahu9, u tu stran veseleći se svu noć uigri i glumah projdoše. A koliko na njih razgniva se Paprat da mutuko dobru sriću prikršiše! Tad jutri rano - za obdan ča obnoć nemore učiniti - pokleknuv veliku božicu, velikoga boga ženu i sestru10,uzmoli govoreći: - Nebom možna Juno, u ke vlasti jest i pokritii otkriti oblaci nebo, molim nesmernu milost tvoju, rači dan ov svitlomuApolu vid oblakom zastupiti, neka ja kukogodi ljubvenogaognja, ki u srdačcu mojem gori, udunu. - I to rekši bilu jalovicu, nato pripravnu, meju roge ubodši božici u zaužge i žrtje prikaza. Prineseprid božičino lice žrtje i molbu službenica nje Iris11. Tad Juno,ka nigdar vernomu srcu milosti krati, tudihtaj jednoga od slug svojihzazvav: - Poj - reče - sinj oblače, i mej Apolovu svitlinu i Stanino liceu pol stavi se, dokle mladić Paprat ljubvenu želju ispuni. - Ne linPaprat, ugledav oblak prid sunčenim vojvodom, k vili prišad i njuzagrliv ljubav s njom uživaše; malo tomu bi ran12, mneći se nasititi snjom, krsmaše. Začudi se sunčeni vodac da prez njegova dopušćenjaoblak tako gust prid licem njegovim staše, i Eola, od vitrov boga,uprosi da kogagodi svoga pošlje ki oblak odrene. Tad Eol Zmorca13dozvav: - Poj - reče - ti si on ki vazda oblaci razganjaš; odrni sinjaoblaka isprid Apolova lica. - Brzo i već neg hrlo on duhnuvši sinjoblak odagna. Uto se razdilil Paprat Stanom biše. Apolo jino ne vidivneg vilu, samo u nje lipotu nagizdav se pak u donje strane svititiide i misto sestri i ćeram14 dâ da na nebu jasnu. Opet s tim vrimenomPaprat k vili dojde i s njom prez sumnje blagovit u ljubavi sta-še, ne mneći da od tolikih očiju nebeskih vijen biše ki svi sunčenusvitlost čtuju i dvore i ča gdi vide pripovidu. Budući dake svu noćStanom Paprat općil u ljubezni, i jur svitla zora bila i rumena lica izkrila staroga ljubvenika15 podvizaše i navišćevaše svitu da skorosunčena svitlost svititi dojti hoće. Njom svišćen Paprat od vile proš-ćenje vazamši16 pram istoku otpravi se. Uto zlatu glavu Apolo iskomljujući,ne samo od jedne da od mnozih zvizda rečeno mu bi čaod njegove ljubovce vidili bihu. Ražali se Apolu ne malo da njegovibožastvenoj svitlosti jedan svitovni človik prikladan biše17. - Aj - reče - dobro pomisliti mogah da u ženah vere nî; i to otkol svit postasvaki dan okolo tekući nijednu razmi malo jih s onom, ka u zrakihmojih na misecu stoje zvizdami okrunjena cesarica nebeska18 po milostisvemogoga vladavca postavljena jest, na svem svitu ne ugledah.Aj, zlitljive žene i prespametne19! Navlastito od ove - reče - dim,ka zaradi jedne zlate jabuke prida me, ki, ako ne prvi, da drugi alitreti na nebesih jesan, jednoga svitovnoga človika postavi. Meni, kivas svit svitlim, po himbi vid zaslipi, da ono, čim mene razgnivatimogaše, ne vidim. Da ako moja vlast i hrabrost pomanjkala nî, poznatićete da jednomu, kako ja jesam, himba činiti s razlogom nima se. - I to rekši luk napan i jadovnu20 strilu na nj postaviv, kom nigdaPitona21 pogubi, protegnuv, vilu Stanu, ka na brigu pojući sijaše, usrce udriv, pogubi i tuj mrtvu ostavi. Pak Paprat, ki svoj grih poznajućiu lice srdito sunčeno pogledat ne smijaše, meju grmje u jami nikojzakriv se pripaden staše. Da on, komu ča god na zemlji jest ukritise ne more, toti njega udriv jadovnom strilom prostrili. Slišav to Dunaj,otac njegov i Sava majka, za uspomenu od miloga sinka ostaviti,u hladnu vodicu vodomožnom kripostju satvoriše; i voda ta do segavrimena po jimenu mladićevu Paprat zove se. Žarka, Stanina majka,ćerku milu polag mora prostriljenu na brigu videći, Neptuna uzmolida ćerku svoju ne dopusti u toliku priroku od zviri i ptic skončati.Neptun tada, zač mu Žarka mej jine ljubovce nemalo draga biše, zautišiti ju, u vrulju na onom brigu kako sijaše, ćer Stanu pritvori. I jerod ljudeh tuj općećih u dijački ali latinski jezik dugo vrime vrulja tafons Stane, ča reći hoće vrulja Stane, zva se, tako i pake zvana bi, dapake u jednu rič samu sada Fontana ne svojim jazikom zovu22. JimišePaprat sestrice tri, ke braca dragoga dugo vrime išćući i najti ne mogućinapokom z gornje strane Zadra došad i pram njemu trudne ižalosne plačući sedoše; i po Zadru razliki pronosi i gizdavi od mladićevi naredna stanja i jine izvršćine, a kopnom konje i hrabri vojnici,a po moru razlike plavi s razlikimi kramami van i unutra gredegledajući, zasnićene stahu. Vidiv jih dake Žarka i bojeći se i sumnjećida zlim okom ne uzroče kigodi zal prirok nje slavnomu mistu, vodeobimi rukami iz mora pojam i kako redom sijahu, po njih poškropivkriposti svojom u tri vrulje pritvori; ke kako pram Zadru u životuplačući sijahu, tako i sad u vodu pritvorene u to misto plačući stoje. Jur vrime u paše zagnati živine minulo biše, da tuko željni slišatibihomo pripovisti, da svi kako iz ust višahomo onim ki pripovidahu23.I jur u put živine zagoneći, pastir jedan, Grapko zvan, pod zvuksviral drugoga druga prid stadom tako poče peti: