Petar Zoranić: Planine

Ganka i tužbeni poj pastirov od rasute bašćine - Kap. XVI

Ganka i tužbeni poj pastirov od rasute bašćine i poj slavnoga Marula pastira - Kap. XVI

Ganka i tužbeni poj pastirov od rasutebašćine i poj slavnoga Marula pastiraKap. XVI Jure sunčani zrak tepleći zemlju sa cvitov rosu opluti činil biše. Utoja hodeći u misli razlikoj vazda desnim gore hodeći pridoh gdi pastirovnič malo1 i živin svakojakih malo zajedno i kupno pasihu. Tujpastiri ujativ se, kako običaj jest, razliko od razlikih stvari besijahu. Ija k njim prisusediv se i boga jime zvavši, a oni: - Zdrav si! - odgovoriše,i polag njih sedši opitah jih zač tako jatno razlike živine u jednomstadu pašu. Odgovoriše mi: - Ne čudi se - riše - goste, tomu,da čudi se da se kočeto2 al človik u ovih planinah nahodi, jer ne samojedan ali dva vuka, da jata vekša neg i mi i stada iz istočnih stranishode i često, pačeli svakčasno nas nadbijaju toliko naporno, da nesamo živine da nas pastire i stražni psi razdiraju; i jur po svoj župiovoj nije ih, pačeli vekši dil razdrli su, a jini, budi da malo, u tujavladanja pobigli; i mi eto, kako ovca drugu zaklanu gledajući, svojkolj čekamo. I mi bismo od ovud pobigli, dali nas slatkost bašćineuzdrži. - U to govorenje riše da se ruče3. I obrokom nikuko obeseliv-ši se, jedan od njih tako reče: - Nu, družino, pokol srića naša neće dakako jini mirni pastiri po ručenju počinuti idemo, da vazda nam jetribi triznim i oružnim nalog strgući pribivat, zato sada, da nam sene grusti4, ali pojmo ali glumno besidimo, bratjo. - Oni: - Tako budi!- riše. - Nu - reče Gostmil (tako mu jime biše) - vidit ću ki vaju5 hitrijegauma bude da ganku ovu istumači i zagana: Jest otac jedan, kidvanadeste sinov jima; svaki sin sinov bilih trideset, a ćeri tridesetčrnih, i svi jednake liposti i kriposti i razlike, svi neumrli a svi umiraju. Svi i svaki za uganati6 i istumačiti ganku zamišljen osta, i jazikommuče a misalju privraćajući, očima simo-tamo vrteći a nigda rukommahnuv i glavom pokimav, kako jest običaj, kim nikuko prozora umu pamet klade i pak tudihtaj misal ispusti; i dobar hip uto stavši, nijedan,budi da svi svoju ćud rekoše, istumačit umi7. - Nu - reče Gostmil- pokol nijedan stumačit umi ganku, rok vam do sjutra budi vrhnje misliti. A sada molim vas, Slavgore i ti Dvorko, one pismi uspojteke niki dan milujuć bašćinu8 na promin9 izrekoste. - Tad oni: -Budi - rekoše - da ne samo nam da i svim vam ostalim općene nevoljepočitujući bol se ponavlja, da kad vam je ugodno, tako ugoditihoćemo. - I tako svaki svoje gusle narediv, tihim i neuzvišenim glasomnajpri tako peti Slavgor poče:  

SLAVGOR:

Ne mogu neg cvilit i čemerno plakat, 

i ječeć se bolit i gorko uzdihat,11

i tim se spominat s česa m' srce cvili. 

Znam kad su svi bili zibrane države12

s rumenimi i bili cvitji drobne trave, 

po kih voli i krave pasihu čestiti

i koze i brave u zimi i liti. 

Svud bihu viditi njive izorane,

žitom zeleniti korisno sijane. 

Slišaše sve strane sladično romoreć

ptičice šarane13 po dubju žubereć, 

po tržancah pojeć gizdave deklice,

po dvi po tri hodeć zbirajuć cvitice, 

zlatom pak krunice i cvitke ovijahu

reseć sve glavice i vojnom davahu. 

Sela se vijahu14 bogata, a srid ulic

tanci se vojahu15 junakov i deklic; 

sve zlatovitih žic kosice spletene,