Petar Zoranić: Planine

Pripovist od pritvora Sokolara u vodu, a Jagice i Ružice u cvitke - Kap. IX

  Poštovana bratjo i sinci, znajte da kako moj stari did, od koga se jajedva spominam, koga i jime ja nošu, uspovidaše da u svoje mladedni s mnozimi druzi na sajam u Adrijino primorje1 u plemeniti gradZadar pošadši i tuj u državah suseda njegova grada Nina, budi dasada staroga i krozi devet požegov2 veći dil rasuta, dali plemenita,kako stara pisma kažuju, ča se oni dni zgodilo biše, pravljaše. Tujblizu jedna vele umića i lipa vilenica imenom Prislavka u primorjuopćaše3, u ke lipotu Protej4, jedan morski bog, ljubavju zamamiv senapokom svoj ugojaj s njom imi, koja s njim začavši na vrime sinkaporodi komu jime Sokolar postavi. Budući dake s velikim nastojanjem,raskošom i razbludom, kako takovoj majci pristoji se, othranjeni jur u devetom i desetom litu, kako dihu, biše, kada gizdavu,umiću i kriposnu deklicu Jagicu jimenom obljubi, ka ga, zač i onuljudan, dobrostiv i prikladan biše, srčeno ljubljaše. I mej njimi (alida tako kripost od nebeskih zlamenov mej njimi jednako izvojaše i unjih jednaku vlast spušćevaše, ali, kako stari govore, da jedan kip, času dva sada - muški i ženski - biše, i budući po svemogom tvorcurazdiljeni, kako sada jesmo, po sebi muž, po sebi žena, i zato po naraviu nas želja jest jednu k drugoj polovicu pridružiti) reć se moreda mej njimi dvimi prem one polovice bihu, ke od pri razdiljene bilebihu, tako da u ona dva jedan kip dospiven satvoren biše. I to sličnoreći se more, jer u njih dvih jedna duša i jednako hotinje biše, i čajednomu to i drugomu ali drago ali mrsko biše. I, ne samo mej sobomdobrohotni, da i svim jinim dobrovoljni bihu, a to krozi kriposnadila njih5. Biše tuj jedna lipa deklica Ružica zvana, druga i tovari-škinja6 Jagice najotajnija7, ku kako sestru i, ako se veće more, pravomljubavju ljubljaše. Ona dake sve otajne stvari i ljubavi nje znaše.I nikuko vrimena tako prošadši, ulize u misal njoj ljubav Sokolarovuod Jagice odvratiti, a u svoju prijat ga; i budući većkrat po razlikihposlih želju svoju otkrila mu, ništar manje nišće opravi8. Zato samau sebi namisli i reče: Nigdar vuk po porucih ji9. I tako jedan dan nasamus njim budući s primuklim glasom i prominjenim obličjem onoča hotiše otkri mu. Da on, ki kripak i u ljubavi druge ustanovićen,pokarav ju i tihimi riči kako već, da bi se utažila i na to već nigdarufala10, usili se. I s tim ju ostavivši, ona, ali da ju usilna hot silova-še11, ali da tako prez žvala nje bludna misal naporno hotiše, i pokol većkrat i već putov razloži, napokom (haj, nevirna i nepodobna ljubavi,na koliko zlo tvoji tražnici navodiš!12) najdražu i najvernijudružbenicu čemerom13 umorit za svoju zljitnu hot14 ispuniti odluči. Itako srebren kundir15 vazamši, u črnu goru uputi se. I ne vele, kakoona ka mista znaše, prošadši, vidi kadi jedna zmija okol jednogakrasna cvitka staše okružena i kako od tuka njegova gojaše se16, adruga zmija k njoj prišadši silovaše se cvit oteti. I mej njima boj pojamšijedna drugu jadovito zakla. To vidivši Ružica reče: Prem čaželjah, to najdoh! - Ah, neboga, dali ne znaše ku kob to navesti jima-še, jer mnogokrat gdo drugu šćetu želi, i sebi ju sam zapeli17. Vazedake zmije Ružica i, čemer iz njih u kundir ožamši, vinom ga smiša iprigodu čekaše kako bi ga Jagi popiti dala. I ne vele dan mimošadši,budući Sokolar jednu noć s Jagicom u ljubavi i milu govoru već negu snu prošli i ka dnevu jedan drugomu na ručici usnuvši, Sokolaruprisni se da na ravnu polju biše na kom tih, bistar i hladan vrućakizviraše; i vidi da ni zvir, ni ptica, ni pastir, ni vila na njem pijaše18,neg samo jedna tiha, bila i mila golubica; i vidi da druga tujinka golubicapristrgši19 da one ne biše, tuj piti hotiše. Da jedan iz visokasokol zavijav se odagna ju; i većkrat ona prišadši, sokol odaganjaše,ni jinoga razmi onu jedinu piti dopušćaše. Vidi pake da sokola tuj nebudući, obe golubice pri vrulji jedna pijući, a druga hoteći, i meja seboj pojaše20. I jedna drugu jadovito zaklati hotijući, eto iz vedra nebaoral ispustiv se obedvi najedno uhvati. I toj sokol poznavši, od tugevelike zavijav se i ispustiv se o vrulju sobom lupi i sam sebe razbi i unjoj se rastali. Tad Sokolar zapahnut izbudi se i nač sanja iziti imaše iku kob doniti razmišljaše, kad ču iza sna skučeći i pomoć prosećiJagicu svoju. I drugom rukom obraz nje popipavši, najde da vas umrzlu potu21 biše. Tad tiho utirajući ju22, ona nevoljno iza sna viknuvšizagrli i pritisnu se k Sokolaru: - Ne daj me - reče - srdačce! -Tad on milimi riči tišeći ju, opita ča joj je i zač u sni skučaše i takopripadena izbudi se. - Ajme - ona reče njegovu ruku vazamši na svojesrdačce ko prez pristanka trepetaše - stani i - reče - drži da mi neujde23. - A on, ne da bi nat konac rekal, da kako prorokujući24: - Neboj se - reče - neće tvoje prez moga, jer skupa ove jesu, pojti.25 - Uprosiju tad da mu sanju, ku prisni, reče. Tad ona sva drhćući reče: -Vidi mi se, sunačce moje, na zeleni tržanci pod jednim plemenitimjavorom da jedna lavičica mlajahna i mila pri potoku bistru i tihu usinci raskošo počivaše. Pak jedna ljuta medvidica dojde i iz sini juodagnat silovaše, a ona ne hteći i razgnivav se i zarativ se, jednadrugu ubi. Vidi mi se pake da potok plimu dvigši, dub javorov sasvimi žilami iz korena podri i zanese i meni, ka gledajući stah i lavicumilovah, čini mi se da voda srdačce zanese, i glas jedan čuh govoreći:Od suz je. I u tome se probudih. Tad Sokolar, budi da svoju inje sanju razmišljajući i misalju razložeći ne mogaše neg na zal konaciziti da jima rasciniti, ništar manje njoj ka sva trepljaše, dali zavećma ne rascvilit ju, svoju ne povida, i nju tišeći silovaše se razumitidati joj da u sanjah vere nî. I sam sebe uza to tišaše riči od mudrih26da sanje nisu od vere; dali nika sumnja u misli mu biše, ka ne da mišljaše da onako kako su se prisnili, da inako, dali na zlo izitiimiše. Uto, dan budući, staše se, i Sokolar za svoje oprave opravitiotide. I k majci došad vas zlovoljan i zamišljen, a majka ga tako tuž-bena vidivši, kako onaka ga nadasve ljubljaše, ča mu je opita, i za kiuzrok prik običaja tako zlovoljan biše. Sve po put ća se s ljubovcomprisnil biše, povidi joj. Tad ona koliko more usili se utišiti ga, dalisanje razmišljujuć pogibili obim se bojaše. Jagica takoje sumnjiva,predljiva i zlovoljna kako pogubi nadijući se staše. Uto Ružica k njojprišadši uprosi ju i nanuka da bi s njom nika bilja u goru pošla jiskati,ka joj vele potribna jesu, govoreći da joj beteg niki na srce nastupa.Ona, kako ka ju prez himbe ljubljaše ni sumnje od nješe27, za njoj ugodit s njom ide. I mnoga bilja nabravši i dobar čas zakrzmavši28,Ružica vrime videći reče: - Trudna mi si, sestrice - i pojamkundir od pri pripravan: - Na - reče - napi mi se, Jago! - A ona zapoštenj ne za hudobu: - Neću pri tebe - odgovori. Ružica tada, zasumnju od sebe ne dati, kundir, listo k ustom prikloni i malo okusipak ga Jagi da; ka prez sumnje prijamši ga napi se. I tudihtaj ču dajoj jad srce obuja. - Ah, Ruže - reče - ča ovo bi? Čuju da mi se srdačcerazdira. - A ona njoj jur čemer ju obujamši: - Ah, nesrićo! - reče - nemogoh tebe prez moga zla i smrti umoriti. - Tad čemer sasvima te-žeći, a poznavši Jaga da ju nahval otrovala biše, skočivši se i za koseju popadši reče: - Neosvećena umriti neću. - Ne krati se tokoje i Ru-ža zlatonite kose Jagičine skusti29, i tako jedna drugu skubući i čeprljajući30čemer jih umori onako kako se kupno držahu. Namiri seonuda s nevarke31 Sokolar loveć projti i vidi ono ča mu vidivši tolikumuku, trud i pečal zada, da ništar ne rekši samo svoju Jagu poznavšitrepeć zamrvši nauznak pade i dugo vrime tako sta, dokle duh poajeru nikoko pobludi32; pak u se vrativši se i dvignuvši se, pomisliteu koj se stavi najde. - Aj - plačući i vijući - Srdačce moje! - reče: - sadapoznaju da se sanje obiju nas izbiše. Aj, nesrićo, poznaju da gdomni veće u krilu biti ti i od tebe već nigovan i najviše uzvišen, tad seu najdolnjoj propasti tvoga kola privraćenjem najde. Aj, ljubavi prezočna!sad očito poznaju da mene radi ovu prez očiju u ljubav mojuna moje i moga srdačca i svoje skončanje tvojim prezrednim i prezrazbornimnačinom dovela si33. Aj, nepravedna ljubavi! kako brzo iu magnutje oka mogu reći da mi sve moje dobro krozi te poginu. Aj,pravdo vičnja! kako trpiš da prez uzroka pravednik s grišnikom jednakopati! Aj, svitovne slave i slasti, koliko hrlo i kako munja iščeznete!Aj, smrti, jednačenje svega, i mene, znaj, da ćeš brzo zapliniti,Aj, tugo, aj, žalosti, aj, gorkosti, aj, boli srca moga! - Te i jine tužbeplačući i Jagicu zagrliv celivajući, bijaše34, razdiraše, skubiše samsebe vijući; pak na Ružicu pogledav: - Aj, nebogo! - reče - kako natakov nerazborit i britak konac ljubav more te dovesti, da sama sebi,inih hoteći umoriti, i sebi prostila nisi! - Tad opet ječući Jagicu zagrlivcelivajući: - Ajme! - reče - neću već moći ličca ova ljubeć uživati. -I to govoreći većma zagrliv ju na nju zamrvši pade. I pokol se u njduh vrati, pokleknuv tako se uzmoli: - Slavna božice od ljubavi, kakosi jednako u nas tvoj plam užgala bila i do smrti uzdržala, molim te za tvoju najsrčeniju ljubav, ku Adoniju35 nosi; rači tvoju vlast imoć ukazati i satvori ovi kip u kojugodir stvar ka jime nje dug vikuzdržati bude. - Tad Venus, kako ona ka prosećim milosti ne krati,tudihtaj Jagicu u jagodu, a Ružicu u ružicu, onako kako zagrljenestahu, skupno pritvori. I kako vidite, to je uzrok da jagode skupa sružicami restu. Tim pritvorom ne vele vesel, dali nikuko utišen Sokolar,pokole gorkimi suzami jagodu zali, vas tužben i plačan k majcina stan dojde. Prislavka, majka njegova, tolikoje krozi sinkove sanjesumnjiva staše36 i pokle ga na stan tako tužbena dojti ugleda,prepadena, ča mu je opita ga37. A on sve, kako se zgodilo biše, poput povidi joj. Tad ona tišeći njega obitaše mu liplju, plemenitiju ikriposniju ljubovcu najti. Da on ničimre mareći i na krilce majčinoprostriv se, ni utišit mogući se, i udilj cvileći i jadajući na majčinukrilcu u vodu po kriposti nebeskoj satvori se, ka voda još jime njegovoSokolar uzdrži38. A majka mu tužbena i plačna dugo vrimežaleći ga osta.