" Mine „
- mesec dana kasnije -
"Svesna si posledica ukoliko David sazna?"
"Pobogu, Damnjane, ako sazna - saznao je. Briga me." Obrusim mu, i okrenem glavu prema prozoru. " l zašto mi sada spominješ to? Prošlo je više od mesec dana." Dodam, kada se okrenem prema njemu.
"Ne znaš Harrya, to je problem." Ne sklanja pogled sa puta dok priča.
Samo zakolutam očima, te glavu vratim u prethodni položaj i nastavim sa gledanjem ljudi, visokih zgrada i prelepog neba.
Ne znam koliko smo se dugo vozili, ali znam da kako smo se prebližavali toj školi u meni je rasla napetost.
Sama pomisao na školu je užasavajuća, naročito kad moraš da se ponašaš kao čovek a skoro si zaboravio sve osnovne osobine istog.
Šta više, nisam ni sa jednim ljudskim bićem razgovarala ovih meseci. Samo anđeli i demoni. To nisu bili razgovori, već svađe, koje su se neretko završavale tučom.
Više od pola godine sam demonhunter, naučila sam da živim sa tim da sam pola demon - pola anđeo, naučila sam da se borim, mada sam kod Harrya bila poslednja po običaju. Kod Aleca sam među najboljima, za utehu. Ali za sve vreme dok su trajali treninzi, nisam razmišljala šta će biti kada se završe.
Završili su se. I sve se okrenulo naglavačke. Svi koji su u Beacon Hillsu znali za naš svet su ubijeni, dok je grad pola u ruševinama. Oba naša instituta su premeštena u New York, i ponovo su počeli nemiri između anđela i demona. Još gori nego pre.
Čim osetim da se auto zaustavio, zgrabim ranac sa zadnjeg sedišta i izađem. Čujem Damnjana kako mi govori da stanem i sačekam ga, posle toga i par psovki napusti njegova usta.
Nasmejem se, ali ne stanem. Nastavim prema prostoriji gde imam čas, usput se sudarajući sa par učenika od kojih dobijem mrke poglede.
Iako sam ovde bila svega 2 dana, došla sam do zaključka da je ova škola sto puta gora od prethodne. Ima više debila.
"Kasniš, Darbloow." Dobijem još jedan mrki pogled, ovog puta od profesora, kada uđem u učionicu.
"Gužva u saobraćaju." Slegnem ramenima, te sedam na prvo slobodno mesto koje ugledam.
**
Dok izlazim iz škole dobijem poruku od Davida da svratim do lnstituta i uzmem mu fasciklu iz njegove sobe. Ne odgovorim mu ništa već pustim muziku i stavim slušalice i vratim telefon u zadnji džep. Stavim ruke u džepove od dukserice, Davidove naravno. Pola sam mu odeće uzela od kako živimo zajedno. Crna dukserica je samo jedna od njih.
Polako koračam niz ulicu, dok mi pogled luta vamo-tamo kako bih sve videla. Izvadim telefon kako bih slikala par slika, jer je prizor i priroda bila prekrasna. Ne znam zašto nismo išli pešice. Verovatno zato što Damnjana mrzi i dva koraka da napravi, a ne par stotina njih.
Ili možda što živite na drugom kraju grada.
Oho, pa ti si tu. Zaboravila sam do postojiš u zadnjih, koliko, sedam meseci?
Glasić zakoluta očima, te se izgubi negde, ponovo.
**
Unosim kod kada stignem do velikih, crnih vrata, koja se posle par sekundi otvaraju. Brzim korakom pređem hodnik, te se popnem na sprat, tražeći Davidovu sobu.
Čim na vratima ugledam izgravirano slovo D, ulazim i zatvaram ista. Za oko mi odmah zapadne tamno-crvena fascikla na stolu, gde je i rekao da se nalazi. Uzimam i stavljam fasciklu u ranac. Dok zakopčavam isti osetim nečije prisustvo u sobi. Lagano levom rukom dotaknem vrh prstena na desnoj, i već u sledećem trenutku uperim luk i strelu prema vratima, gde ugledam figuru muškarca naslonjenog na ista.
