" We meet again „
Kad sam odlazio, nisam razmišljao o tome šta će biti za par godina. Imao sam jedan cilj - spasiti je toga, onoga što će postati. Ne znam kako će se izboriti sa dve raličite strane sebe. Nijednu od njih ne može otkloniti. Nije ni Demon ni Anđeo. Zbog mene.
-D
Posle onoga od pre par sati, jednostavno ne mogu oka da sklopim. Jedino mi u glavi odzvanja pitanje; kako, kako, kako? Kako sam ja mogla da vidim onog tipa, a Damnjan, koji je bio 2 centimetara dalje od mene, nije? Kako?
A da te možda ne zajebava? Potsvest se javlja.
Možda, ne kažem da ne. Ali, nešto mi padne na pamet. I danas me je Liam čudno gledao. Mislim, okretao se, kao da vidi da li se njemu obraćam. Ili možda ipak ludim. Definitivno ovo drugo.
Prvo počnem da i na javi viđam svoje snove, zatim da pričam sa osobama koje samo ja vidim, i ono najčudnije, stanajem na Liamovu stranu. Zbog mene ga Thomas nije kaznio. To što sam ga "odbranila" je shvatio kao da se naš odnos popravlja, što je naravno nemoguće. Ali tu je i ono prezime, Darkbloow.
Tražila sam na internetu nešto u vezi tog prezimena, ali apsolutno ništa nisam našla. Osim nekog spiska čudnih prezimena gde zauzima 5. mesto od 500 njih.
Neki nedefinisan zvuk napusti moje usne, kada se okrenem na drugu stranu, po hiljaditi put.
**
"Znači ja i ti smo u paru?" Upitam Damnjana dok listam knjigu tražeći reakciju koju bi trebalo da pripremimo. On promumla "mhm" i počne da traži epruvete i šta nam je sve potrebno.
Posle nekih desetak minuta pronađem ono što mi je potrebno, te uzmem jednu od epruveta i sipam tamno plavu tečnost. Za to vreme, Damnjan počne da radi nešto ispod stola, tako da on krene da se mrda.
"Šta radiš dole?" Glasnije kažem dok prodržavam staklene predmete kako se ne bi razbili. Mislim da ne bi bilo dobro kad bi se ovo razbilo, ni za mene, a ni za njega.
"Palo mi je nešto." Odgovori. Po glasu mu mogu videti da je malo iznerviran. Kad počne jače da trza sto, sklonim sve one skalamerije i stavim ih na susedni.
"Jel ti treba pomoć?" Upitam dok klečim malo dalje od njega. Prvo začujem kako nešto mumla, tj. psuje, a zatim odmahne glavom i kažiprstom pokaže ' ne '. Slegnem ramenima, te se uspravim i kažem mu da idem do kupatila, ali ne verujem da me je čuo.
Taj momak je stvarno čudak. Ko zna šta mu je ispalo, možda dugme od pantalona pa zato neće da ustane jer će mu pasti.
Ma sigurno traži dugme od pantalona. Glasić zakoluta očima dok pravi ' ti to ozbiljno? ' facu.
Zakolutam mu očima, dok otvaram vrata kupatila. Stanem ispred lavaboa, i pustim vodu. Ne znam zašto sam došla ovde. Sama sebe ošamarim u mislima, dok perem ruke. Ugasim vodu, te pogledam okolo i dohvatim parče papira kako bih ih obrisala. Malo popravnim rep, kad sam već došla da ne bude za džabe, ali kad ugledam mušku figuru naslonjenu na kabinu iza, glasan vrisak napusti moja usta.
"Š-šta.." Ne uspem da progovorim. Prepala sam se, totalno. Stavim ruke preko srca, koje nenormalno brzo kuca. Zatvarim oči i pokušam da stabilizujem disanje.
"Bolje budi tiša." Na njegov glas, otvorim oči. Nije se pomerio od malo pre. Pa pobogu, ovo je žensko kupatilo! Šta radi on ovde? "Može neko na pomisli da pričaš sama sa sobom." Slegne ramenima, i napravi korak prema meni. "Kao tvoj drugar sinoć."
