" Him „
"Imbecilu bolesni!" Viknem toliko jako, da me grlo zagrebe. Iz ušiju mi izlazi para k'o na crtanim filmovima, dok samu sebe suzdržavam da ne odem tamo i sravnim ga sa Zemljom.
Uništio mi je sobu. Ma šta uništio, to je blaga reč. Ormar na sredini sobe, krevet okrenut naopako, stvari rasute po sobi. I sve to zbog čega? Jer sam ga oborila sa stolice, i to nenamerno. E, sad je namerno. Udahnem duboko par puta, dok vratim disanje u normalnu, onda počnem da kupim stvari sa poda, prozora, zidova. Platiće mi za ovo, ne zvala se ja Katherine.
**
Kada konačno uspem da vratim sobu da liči na sobu, sednem na pod kako bi se odmorila. Krevet sam nekako uspela da namestim u normalni položaj, a kako ću ormar? Nikako. Nemam mišiće kao dotični imbecil. Nema ni on, ko zna šta pije da ih ima. Čim je sav istetoviran i ispirsigovan, mora i da se drogira. Ionako liči na narkomana.
Spustim se do trpezarije kako bih pozvala Thomasa da mi vrati ormar na mesto, ali zateknem praznu trpezariju.
"Lepa soba, Katherine." Skočim unapred na glas iza sebe. Okrenem se na peti, i vidim imbecila kako jede nešto dok je naslonjen na okvir od vrata.
"Platićeš ti tu ' lepu sobu '." Zadnji deo rečenice sarkatično izgovorim, a on se nasmeje. "Sigurno da hoću." Priča punim ustima, jedva razumljivo. Koliko puta sam rekla da je odvratan? Nisam još. E pa, sad kažem. Odvratan je. Ne znam kako neko može da ima ikakav kontakt sa njim.
Prođem pored njega, što bi se reklo, kao pored turskog groblja, i vratim se u sobu. Pošto Thomasa nema, izgleda da ću nekako morati da vratim ono čudo na mesto, jer ako mama vidi, mislim da će dobiti infarkt istog sekunda.
**
"Znači ti nisi odavde?" Pitam Damnjana dok šara klupu. Ovog puta je učionica bila polu-prazna, ali je on seo do mene. Zašto? Ne znam. Ali iako je čudan, čini mi se kao dobar drugar. I za razliku od juče, nije jeziv toliko i pričljiv je poprilično.
"Zar si videla nekog zgodnog kao ja ovde?" O, brate. Ne izdržim a da ne zakolutam očima. Ne treba mi još jedan narcis. "Puno njih." Kažem mu, a on pukne u smeh. Iskreno, nisam gledala momke uopšte. On je prvi koga sam pogledala i prvi sa kim sam pričala od kako sam došla. Ali je u pravu, stvarno je dobro građen, i bez tetovaža što je najvažnije.
"Lažeš." Ozbiljno kaže, sa podignutom obrvom i uperi prst u mene. "Prvo su sa mnom pričala." Namigne mi. "Jesi ti mene pratio?" Sada ja podignem obrvu i uperim prst u njega. "Nisam morao. Cela škola je brujila kako dolazi Liamova polusestra." Daleko od polusestre, predaleko. Zakolutam očima i naslonim se na stolicu.
"Ti si čudak." Iskreno mu kažem. Ne znam zbog čega, ali imam osećaj kao da ga znam odavno i totalno sam opuštena dok pričamo, a koliko sam prometila i sa njim je ista situacija. "Nisam. Jednostavno mrzim ovu školu i sve u njoj." Okrene se prema meni i konačno ostavi jadnu klupu na miru. "Osim tebe." Doda i nasmeje se. "Znaš me 2 dana." Obrusim mu, bez razloga.
"Ne baš." Uzvrati istom merom. "Ti mene znaš 2 dana, ja tebe od kako si došla." Uputim mu vrlo zbunjen ' objasni ' pogled, na šta se nasmeje. "Živim ublizini." Objansi donekle. Klimnem glavom, prelazeći pogledom preko sada pune učionice.
**
"Damnjane." Upozoravajuće mu kažem, dok polako koračam prema njemu. "Da vidimo šta Kath ima u telefonu." Hoda unazad, dok ja unapred, i Bog zna gde sve ulazi. Ne znam zašto sam sklonila šifru. "Imbecil?" Zastane i pogleda me, te počne da se smeje. "Kako ćeš mene da upišeš?" Znatiželjno upita.
"Idiot." Stanem par koraka dalje od njega i prekrstim ruke. "Nee." Razduži ' e ' i počne da tipka nešto. "Gotovo." Pruži mi telefon, te se udalji par koraka i počne da se smeje. Pogledam u ekran, te se nasmejem preko volje. "Prezgodni idiot. Ozbiljno?" Kroz ozmeh upitam. "Možeš da napišeš i 'Prezgodni Damnjan', neće smetati." Zakolutam očima i stavim telefon u zadnji džep. "Nećeš da doživiš to."
