" Demonhunter „
Bilo mi ju je žao. Tužno je kada ne znaš ni ko ti je najmiliji, pa sam joj rekla. Ali iskreno, niko od nas nije znao kako David izgleda. Bio je zabranjena tema godinama, i još je. No, izgleda da to uskoro prestaje. Samo, niko se nije nadao sa će doći do tolikih komplikacija. - Isabelle.
Znate onaj osećaj kada se posle dužeg vremena vratite u školu, pa vas svi gledaju kao da ste vanzemaljac? Ja sada znam. Želim stari život nazad, mada duboko u sebi znam da je to nemoguće. Da ne pominjem koliko je Alec protiv ovoga. Možda je i u pravu. Ipak sam pobegla posle drugog časa. Jednostavno više ne osećam da pripadam ovde.
Saznala sam da se Damnjan ispisao svega dan nakon što sam otišla u lnstitut. Ali nisam uspela da saznam gde je otišao.
Pažljivo unosim kod, te se džinovska vrata ispred mene otvaraju. Poput zombija ulazim u lift i stišćem dugme za peti sprat. Posle par sekundi ista vrata se otvaraju, i ispred mene se nalazi sada već ne toliko nepoznata prostorija. Stavljam ranac na jednu od stolica, te se uputim prema susjednom zidu. Iz džepa izvodim runino pero, i pređem preko delića zida gde se nalazila runa.Iz zida se odvoji polica sa oružijem, tako da uzmem svoje i zatvorim ponovo.
"Katerina." Strele mi se raspu po podu, dok luk padne na suprostnu stranu. "Izvini." Isti glas od malo pre ponovi, i posle par sekundi vidim Aleca kako počinje da skuplja strele koje su bliže njemu. Kad ih skupi pruži ih, tako da ih stavim sa ostalima.
"Moramo da razgovaramo." Ozbiljno kaže. "O čemu se radi?" Upitam dok stavljam luk na desno rame. Pokaže mi rukom da ga pratim, sve do velikih crnih vrata. Mislim da je njegova soba tu.
"Uđi i zatvori vrata." On uđe prvi, zatim ja i uradim ono što je rekao. Koristim trenutak da skrniram prostoriju u kojoj se nalazim. Definitivno je muška soba, ali nije njegova. Bila sam sa Isabelle jednom u njegovoj, ali ovo nije ta.
"Čija je ovo soba?" Posle par trenutaka upitam, i prekinem ga u prevrtanju fioka. Na trenutak se okrene prema meni, pre nego počne po drugoj da kopa. "Alec?" Pozovem ga, ali dobijem samo teški izdah.
"Davidova." U sekundi svak vazduh iz pluća mi nestane. Osećam kako usne počinju sa mi drhte, a vidim i njega kako strže šake u pesnice.
Još jednom pređem pogledom preko sobe, ovog puta trudeći se da zapamtim svaki detalj. Krevet je netaknut, pomalo ima prašine na komodama, a na zidu iznad kreveta se nalaze oslikani luk i strela. Zarobim zubima donju usnu kako bi prestala da drhti, ali je zameni gornja.
"Znam da ti je Izzy rekla sve, iako sam joj rekao da to ne čini." Alecov glas me vrati u realnost, ali ne vrati mir u moje telo niti vazduh u plućima. "Pretpostavljam da nije trebalo da saznam de je moj brat upropastio sebi život zbog mene." Toliko tiho kažem, da čisto sumnjam da me je čuo.
"Spasio ti je život, da, ali nije svoj uništio, ne brini." Sarkazam preovladava u njegovoj rečenici, dok se vraća prevrtanju fioka. "Bio mi je kao brat, znaš? Odrasli smo zajedno." Stane sa svim što radi i okrene se prema meni .
Duboko uzdahne, pre nego počne. "U opasnosti smo, Katerina. Nekolicina ljudi je saznalo za naš svet, kao i za Demone. Moramo da budemo spremni na sve. Vas, novajlije, moramo da podučimo. Po prvi put od kako postojimo, Demoni i mi moramo da se ujedinimo, inače je gotovo." Nasloni se na komodu, što činim i ja na suprotnoj strani. "Treba nam i David. Postao je jedan od najjačih Demona, no nema ga. Niko ga nije čuo ni video već dve nedelje. A iskreno, ne pustam vas same sa Liamom i Harryem."
