" Memorie „
Nisam verovao da će otići toliko daleko i da će mi je skloniti sa svakog mogućeg vidokruga. Ne bi to uradila, da se nisu oni pojavili.
-D
Par puta trepnem i protrljam oči dok pokušavam da ih otvorim. Šta kog đavola? Delimično otvaram levo oko, ali ga zatvorim istog trenutka zbog svetlosti. Boli me glava. Ne, ne boli, razbija. Ponovo pokušam da otvorim oči, i ovog puta uspem, na kratko. Dovoljno da vidim tamno-zeleni plafon.
"Kako to misliš?" Polako počnem da se vraćam u realnost. Čujem šaputanje negde iza sebe, i koliko mi razum dozvoljava da razumem, mislim da Thomas i mama razgovaraju.
"Moraćeš da joj kažeš to." Ponovo se Thomas oglasi, a zatim se čuje uzdah od strane mame. Zašto šapuću, i o kome pričaju?
"Ne mogu, Thomas. Nije jaka toliko, nije ista kao oni. Ne želim da joj se nešto desi." Nekoliko jecaja izađu između par reči. Ko nije jak? Ma šta je meni pa ležim ovde?!
"Ako su saznali gde je, ništa ne možeš da uradiš." To poslednje čujem, pre nego što osetim preveliki bol u predelu vrata.
**
"Kath.." Osećam kako mi se desno rame pomera. Nekako otvorim oči, susretajući se sa par čokoladnih koje već gledaju u mene. "Kath?" Malo veselije progovori, i osmeh joj se ocrta na licu.
"Mama?" kao da sam kroz trubu rekla. Ne prepoznajem svoj glas. Naglo se uspravim, što izazove crnilo pred očima. Brze trepćem, tako da mrak nestane, i soba se ponovo pojavi ispred mene. "Kako sam završila..ovde?" Truba, ponovo. Šta mi je sa glasom?
"Sinoć si se saplela niz stepenice." Smireno kaže, dok mi pruža čašu vode. Raskolačim oči, zbunjeno je gledajući. "Ja? Niz stepenice? Šta sam tražila na stepenicama?" Apsolutno se ne sećam da sam pala. Znam da me je Damnjan u pola noći digao iz kreveta kako bi šetali, kasnije smo se vratili kući. Stepenice? Nema ih.
"Verovatno si mesečarila." Glas joj je toliko miran, da me plaši. "Ne mesečarim." Iste sekunde ispalim, na šta se ona trgne. Vidim kako guta knedlu, a zatim me pogleda i uputi big fake osmeh. Ozbiljno? "Mesečariš nekad." "Ne."
"Katherine." Upozoravajućim glasom mi izgovori ime, pre nego što ustane i napusti sobu. Dobro, koji vrag se ovde događa?
**
"Molim?!" toliko viknem, da me grlo toliko zapeče. Direktor trepne par puta, pre nego se uspravi i popravi kravatu. I dalje gledam u njega kao tele u šarena vrata, samo što su usta polu otvorena.
"Gospođiće, molim Vas potpišite tu." Pokaže mi prstom na dugu liniju ispod nekog teksta. Ma, jel on mene zajebava?!
"Namam namere." Uspravim se, i prekrstim ruke ispod grudi. Pa, ne znam šta da se desi, ja ću to da potpišem samo mrtva. Vidim da mu idem na živce i da bira reči da me otera u sto lepe, ali izgleda da mu ne uspeva baš.
"To je na zahtev vaših staratelja, pošto ste maloletni ne možete tu ništa, osim da potpišete." Mirno kaže, dok me strelja pogledom. E, videćemo da l' ne mogu.
Na kažem ništa, već se okrenem na peti i napustim kancelariju. Čujem kako me par puta pozove, ali nastavim dalje. Uputim se prema kapiji škole, bez svojih stvari. Napisaću Damnjanu da mi ih donese, jer mislim da ću sada dodatno da popizdim.
**
Brzinom svetlosti ulazim u kuću, preletim hodnik bukvalno susretajući se sa Liamom. "Jel si to to pobegla sa časova, štreberko?" Toliko o tome da prođem pored njega. Gurnem ga i pokažem mu srednji prst dok kao bandit ulazim u dnevni.
Automatski dobijam zbunjene poglede od strane Thomasa i mame.
