Obsessed - Valentina B.

Chapter 64.

"Otvori vrata" neprestano kucam na vrata i šake me već počinju boljeti od drvenih vrata i udaraca koje u njih zadajem. Već dobrih pet minuta stojim i vičem na njega "Molim te, Liam! Otvori vrata.." skoro gubim glas, ali ne predajem se lako. Liam je zatvoren u prokletoj kupaonici, i ne pušta me unutra. Zaključao se i ne želim ni zamišljati što tamo radi. Ne želim uopće ni pomisliti na takvo nešto.

"Zašto mi ne otvaraš Liam? Ne želim da uradiš nešto sebi,molim te ni ne pokušavaj na takvo nešto"

Promatram svoju šaku,koja je crvena od udaraca ali ne marim, nego stišćem zube i nastavljam udarati. Stajat ću ovdje ako treba cijeli dan,sve dok me ne posluša i ne otvori mi vrata. Neće me se tako lako rješiti, i neću mu dopustiti da stavi ruku na sebe.

Sa druge strane vrata je tišina, i baš me ta tišina zabrinjava. Pokušavam proviriti kroz rupicu na bravi,nažalost kroz rupicu ne vidim njega, vidim samo prazan prostor i bijele pločice. Želim razvaliti ova vrata,ali k vragu žensko sam, vrata su prečvrsta i ja nemam snage. Skoro sam na koljenima, pa kad mi koljena padnu na parket i dodirnem nosom drvena vrata, znam da je kasno i znam da će on uzeti neki oštar predmet,bilo što, što mu može razrezeti kožu

Ne želim da reže kožu, ne želim da uništava sebe.Želim mu pomoći,prokleta vrata koja stoje između mene i njega i prokleta ta stvar sa kojom će nešto uraditi sebi. Zašto mi ne odgovora? Zašto iza vrata čujem samo tišinu?

"Liam.." obrišem prstima par suza sa obraza. Počinje mi biti užasno hladno pa skupim ruke oko prsa i naslonim čelo na vrata

"Liam, molim te! Nemoj to uraditi, ne želim da te boli, ne želim da se uništavaš..samo mi otvori vrata. Hoću razgovarati sa tobom,hoću te zagrliti. Nisi sam, i ja sam tu. Samo mi otvori..ta vrata"

I dalje vlada tišina, a ja pogledam u svoju već krvavu ruku i zavrti mi se pred očima. Počinjem biti slaba, a krv koja se prelijeva na ruci sve to više pogoršava. Zatvorim oči i od boli i mučnine uzdahnem. Mogu ja to, mogu ignorirati par kapljica krvi i usredotočiti se na Liama. Mogu ja to, mogu ja to,mogu ja to. Stalno ponavljam iste riječi u glavi,a želudac mi se ne prestaje okretati.

"Liam.."opet ga zovem,samo što mi je ovaj put glas jedva čujan, a uši mi odzvanjaju od pritiska. Zastenjem od boli u ruci, i isti trenutak stavim ruku na usta,da se pokušam ušutkati. Dovraga i ta krv.

"Lola!"

Čujem mu glas, napokon je tišina prestala i njegov glas je ispunio prostor sa druge strane vrata.Više nije tišina, sada čujem njegovo disanje,nekako hrapavije i teže, ali ga čujem. Blizu je, i mislim da je naslonjen na vrata koja stoje između mene i njega. Mrzim ta vrata,ne želim da između nas dvoje stoji bilo što.

"Jesi li dobro?" zabrinuto šapće

On je zabrinut za mene? Zašto je tako šašav? Ja trebam biti zabrinuta za njega, ja i jesam zabrinuta, samo što mi on ne dopušta da se brinem o njemu.

"Ja..dobro sam" lažem "Što radiš tamo? Zašto mi ne otvaraš?"

"Kaži mi da li si dobro?"

"Liam,dobro sam. Prestani brinuti o meni, hoću znati da li si ti dobro? Ne želim da radiš nešto sebi, kaži mi da nisi, molim te. Hoćeš li? Kaži da nisi uradio ništa, da nisi ozljedio sebe."

Tišina. Evo je opet. Ta ružna tišina opet se našla tu, tišina koja nikada ne donosi ništa dobro.

"Uradio si nešto, ozljedio si se, zar ne Liam?"

"Trebaš to prihvatiti Lola. Trebaš me shvatiti" opet nastupi tišina i ja jecam od boli u ruci, i boli od njegovih riječi

"Ozljedio si se?" Viknem "Zašto? Zašto to radiš?"