𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

XVI - Prebiranje po uspomenama

Posle svega, posle poljupca od kog me je preplavio talas emocija, vratila se svaka naša uspomena koju sam tokom godina potiskivala ili zaboravljala ispod peska vremena. Nisam u tom trenu znala zašto izazivam sudbinu i nesreću ali sam sada znala: da bih se uverila da u njegovim grudima još uvek nešto kuca. Dobila sam više nego što sam želela, bilo je zadovoljeno više od znatiželje ali poznajući nas, znala sam da ću pre ili kasnije morati da platim cenu te trenutne sreće.
Bilo mi je još manje jasno nego ranije ali sam se uprkos tome osećala živo. Iako je praznina u meni i dalje postojala, više nije bilo one težine koja ju je pratila. Da sam zaboravila kroz šta sam prošla, tako bih se lako prepustila njegovim usnama, starim varalicama.

Bez njega, učila sam da živim sa umrtvljenim srcem a sa njim, kao sada, učila sam da živim slušajući kako srce i savest vrište različite stvari. Da je bilo do srca, prešla bih preko svega još kada sam ga pustila da uđe u kuću a da je samo do savesti, ne bi ni ušao. Podeljena među dveju sopstvenih strana, bila sam zarobljena ali oslobođena jer sam znala čemu ću težiti. Pitanje je samo bile hoće li to uraditi i on?

Baš zbog te podeljenosti, morala sam da pronađem utehu za sve one dileme i strahove koji bi me noću čekali kada se pogase svetla. Kao po običaju, najbolja uteha bila mi je nostalgija te sam zato sedela okružena slikama i albumima, koji su bili jedini spomenici nekih srećnijih vremena

- Šta radiš to?

- Dođi, gledam slike, stigla sam do tvog krštenja. Pogledaj kako si bio mali!

Luka je seo pored mene a onda sam primetila senku tuge jer mu je pogled pao na mamino nasmejano lice

-Ista si ona, pogotovo kad se smeješ. Kad sam bio mali, bunio sam se što te deda i baba zovu "da ih mine želja" ali sad razumem zašto su to radili jer si ista mama - umesto odgovora, poljubila sam ga a onda mu prosledila ostale slike na kojima je s mamom i kojih je nažalost bilo najmanje. Nisam smela da odgovorim na to što je rekao jer bih brzo poklela pod naletom emocija koji me obuzme kad god se setim mame i koliko rano nam ju je život uzeo

- Tog dana nisi želeo da pričaš u savetovalištu, progovorio si tek kad su ti oboje obećali da će ti kupiti novu biciklu i da ćeš moći da ideš kod Bojana kad god budeš hteo, sećaš li se?

- Ne ali tata stalno priča kako me je tad prvi put išljepkao. Ubrzo posle toga je saznala da ima rak, zar ne? - klimnula sam glavom a onda uočila dobro poznata lica. Slika sa Ognjenovog rođendana na kojoj smo Tanja, Relja, Ognjen i ja razlila je tugu niz moje lice jer sam shvatila da se takvi dani više nikad neće vratiti; dani mojih iskrenih osećanja i poverenja u njega ali i dani moje naivne vere da će naše vreme doći.

- Kad je to bilo?

- Ognjenov dvadeseti rođendan, čini mi se. Tad me je zapravo prvi put poveo s njima, mislila sam da je to iz iskrenih namera ali me je brzo opovrgao jer sam bila više konobarica nego gost

- Uvek je to radio. Moram da idem ali nemoj da sređuješ slike, hoću da ih gledam večeras. Vidimo se!

Ponovo ostavši sama, mogla sam da dopustim da me svaka uspomena preplavi i podseti da svojih dana najveće sreće nisam bila svesna. Čini mi se da ih nisam dovoljno cenila dok sam dane najveće tuge pamtila do detalja i uvek ih nosila, kao žig. Život me je naučio da je najbolja lekcija patnja a najbolja uteha nostalgija za srećom. A šta je onda život? Metanoja - promena i pokajanje.
Svesno izbegavajući slike iz detinjstva, tražila sam nekolicinu onih na kojima je bio Relja. Znala sam da ih ima i moj mazohistički nagon želeo je da se makar podseti sreće koju sam osećala kad mi se primakne ili obrati i naivne vere da ću mu biti neko.

- Ognjene, stigao ti je Relja! - zakopčavala sam sat trudeći se da ne gledam u Relju koji mi je već dugo bio na pameti i zbog kog mi se rumenilo razlivalo po obrazima

- I dalje nije spreman?

- Ne, malopre je izašao iz kupatila. Idi slobodno gore kod njega, možda se ubrza kad shvati da samo njega čekamo. Ognjene!

Iako sam se potrudila da izgledam lepo, po Reljinom pogledu koji me je analizirao delovalo mi je da je trud bio uzaludan. Ipak, prijala mi je šetnja njegovih pogleda na meni ali sam isto tako znala da tu pomisao moram da skrivam i od sebe same.

- Nemoj da se farbaš opet u crno, mnogo si lepša sa tom bojom kose

- Znaš da mi svi kažu da treba da ostanem crnka? Inače, zapali ako hočeš, Milorad i Malina su kod tetke

Primičući mu pikslu, pokušavala sam da umirim srce od čijeg lupanja mi je bubnjalo u ušima. Nisam mogla da se otmem utisku da primećuje promene na meni ali sve to nije imalo značaja jer me nije gledao očima kojima ja gledam njega. I možda bih mogla sebe da obuzimam mislima o njemu i snevam o nečemu što se možda neće ni desiti međutim, Ognjenovi koraci niz stepenice su me naterali da se priberem

- Možemo da krene.. Sunčice, jesi li imala kraću suknju od te? Je l vidiš ti u čemu je ona planirala da pođe?

-Šta joj fali? - pogledala sam ga omehujući mu se iz zahvalnosti što me ne prepušta Ognjenovom pridikovanju

-Odeća?

- Daj Ognjene, tata me je video i nije imao ništa protiv. Uostalom, nema ničeg nepristojnog u tome što mi je suknja malo iznad kolena. - ipak, instinktivno sam povukla suknju naniže

- Da je malo kraća bila bi kaiš!

-Dobro, Ognjene, ne preteruj. Ionako kasnimo, trebali smo da tamo budemo oko osam, sad je dvadeset do devet. Mislim da je krajnje vreme da krenemo, Sunčica nema vremena za presvlačenje, hajde!

Namignuo mi je i jednom rečenicom učinio da nestane bes koji me je preplavio zbog Ognjena. Možda je zaista samo želeo da ubrza polazak ali moje srce nije marilo za to jer je dobilo razlog više da sanjari o njemu

Kada sam podsetila sebe na prošle dane, znala sam da imam štit od sopstvenog mraka, slab ali dovoljan, bar za neko vreme. Upravo te male uspomene bile su mi uteha i podsetnik na sve lepo što je postojalo i što je moglo da se razvije. Tada mi je delovalo da je ljubav sasvim dovoljna i snažna da se suprotstavi svemu ali život se svojski potrudio da to opovrgne. Možda sam sad težila da se izborim za drugu šansu za našu ljubav ali sam isto tako morala sebe da podsećam na sve one suze, neprospavane noći i umorne zore u kojima su mi misli i duša bile s njim. Morala sam jer je život uvek vrebao, čekajući da mi da poneku uspomenu a onda oduzme ono što volim. Kao Prometej, bila sam okovana između realnosti i želja a ovog puta, nisam smela da se prepustim željama jer bi me skupo koštalo. Skuplje nego prošlog puta.