𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

III - Zakasneli odgovori

Govorkanja po selu su se proširila a ja sam prestala da ih slušam. Milorad je prihvatio posao, Luka spremao prijemni i činilo se da je sve kako treba. Štaviše, potpisivana su primirja, obustave vatre i činilo se da je mir na pomolu. Ova godina je delovala obećavajuće te sam snebljivo rešila da budem optimistična

Sa trema sam gledala brda koja su obavijala Dolovo i koja su ga odvajala od Velike Varoši. U tom malom gradu paradoksalnog imena, postojalo je nekolicina fakulteta, tri više škole i desetak preduzeća. Malo mogućnosti, mnogo ljudi sa mnogo želja nateralo je ljude da odlaze. Onda je došao rat, kao i uvek, u nedoba i Velika Varoš je bila mrtva. Samo par nas je te godine upisalo Filološki fakultet verujući da će biti šansi i na kraju smo ispali optimistični s pravom. Svega dvoje ljudi još uvek nije našlo posao od nas koji smo priveli studije kraju i zato sam gledajući na ta brda pitala sebe hoće li Luka imati sreće i hoće li se Varoš probuditi buđenjem "Tranzita"
Otpila sam gutljaj kafe a kolona vozila proletela putem. Delovalo mi je čudno, neuobičajeno ali se nadovezalo na moje misli o Varoši.
Ipak, ispit se neće spremiti sam od sebe te sam se fokusirala na beleške čija slova su mi se već danima mutila pred očima.

- Sunčice?!

Podigla sam pogled s papira na koje sam bila fokusirana već par sati. Tatjanina nežna prilika se približila a ja sam ustala da je sačekam. Nije bio prvi put da dolazi za ove dve godine i svaki put mi je bilo drago što dolazi jer od njegovog odlaska i ona i tetka Olga nisu bile iste. Zatvorile su se iza bedema koji su narasli, koristile tišinu kao štit a selo kao selo, mislilo je da nešto kriju.

- Izvoli sedi, malo je haos pa izvini, spremam ispit a u sobi mi pada koncentracija

-Ja sam spremala ispit na tremu stare kuće, sećaš se, onamo gde je bilo belih ruža tako da te potpuno razumem

-Kafa?

-Uvek

Par minuta kasnije, donela sam kafu a onda se upustile u razgovor oko opštih stvari. Činilo se da želi nešto da mi kaže, sama gestikulacija i držanje tela su joj odavali nedorečenost te sam pokušala da suptilno otkrijem zašto je kao na iglama

-Nisam te stvarno videla dugo, ali mi je drago što si došla, taman da čujem šta sve ima novo kod tebe.

-Nismo se videle od novembra,tačnije od Nenadovog rođendana. Ne znam za tebe ali ja sam zbunjena što se diže ovakva fama oko Tranzita

- Pa ne čudi se, veliki broj ljudi radio je tamo pre nego što su proglasili stečaj, tvoj Aleksandar i moj Milorad su samo jedni u nizu. Ljudi se nadaju da će dobiti zaostale plate, da će oživeti preduzeće a samim tim i Varoš.

-Misliš da će ih konačno isplatiti?

-Pa nadam se, Miloradu su ponudili stari posao, verovatno će i da isplate stara dugovanja. Iskreno, ako bude tako laknulo bi mi.

- Nadam se da je to, mada tu ima nečeg sumnjivog. Isto tako, znam da ne bi trebala da ga spominjem ali ne mogu, oprosti, nemam s kim drugim o tome. Relja već mesecima šalje neka čudna i neodređena pisma. Niko ne razume to kao ti, ne znam više kako da se ponašam što se toga tiče - napravila je pauzu kako bi otpila gutljaj kafe a grčenje šake joj je odazvalo nervozu - Kad zovem tatu, uvek kaže da je dobro, da moramo da se naviknemo na sve to, da su njegovi lekari bili zadovoljni fizičkim oporavkom a da će za psihički trebati vremena ali nisam ga videla godinama, četiri godine i dobijam sve na kašičicu.

Ćutnja se uselila među nas a njene tamne oči, nalik njegovim, uperile u moje, kao da iščekuju reakciju

-Bio je ranjen?

-Ne pitaj, bio je u kolicima prvih godinu dana. Drugih godinu dana je oporavak tekao toliko sporo da mi je poslao pismo "Reci joj da me ostavi, bogalj joj nije potreban. Bolje da se ne vidimo nikad nego da me gleda ovakvog". Nit sam znala šta niti kome treba da kažem a onda me je mama poslala kod tebe da ti kažem onako kako sam ti rekla. Oprosti mi Sunčice

Uhvatila sam je za ruku i odnekud nabacila slabašni osmeh znajući da je u njenoj glavi konfuzija. Nosila je svu težinu njegovog oporavka, dovoljno daleko da zna da mu ne može pomoći.

-Opraštam ti, znaš i sama izreku da se glasonoše ne ubijaju. Bog sveti zna da nisi želela da me povrediš kao što sam to znala i ja. Što se tiče tvog brata, nikada mi nije rekao da oseća nešto prema meni a po tom pismu deluje kao je želeo da ga čekam. Čak bih mu i to oprostila da nije sve ovako kako jeste. Neću da teram inat, da analiziram to, bilo pa prošlo ali je stvarno slep kod očiju ako je mislio da će moja osećanja nestati ako se vrati sa posledicama

- Nije slep nego je slepac, godinama ga ne viđamo jer misli da će ga neko sažaljevati i izigrava plemenitu budalu, neće on nikog da obavezuje oko sebe. Koliko sam puta pisala da najbitnije to što je živ a da je sve drugo manje važno ali ne vredi.

Obe smo gledale u daljinu a ja sam se osećala čudno. Mislila sam da će više boleti kad saznam razloge zbog kojih me je oterao od sebe ali je delovalo da treba da razumem njegov poriv, da je moralo biti tako ali đavo će ga znati. Relja je bio a vidim i ostao nepredvidiviji od vremena koje nas okružuje.

Kad sam ispratila Tanju, počela sam da spremam večeru a misli su mi bile raštrkane. Mučilo me je što me Dejan nedeljama ne zove jer nisam želela da ja budem ta koja će nekog da povredi a želela sam da postavim toliko pitanja. Takođe olakšanje da je živ, da je dobro premda je bio ranjen i da se koliko toliko oporavio mi je visilo nad glavom kao kazna. Osećala sam krivicu zbog toliko olakšanja ali odrasla sam s njim, bio nam je kao član porodice te sam samu sebe varala tim rečima.

-Skuvaj kafu bratu

Ognjen me je naterao da se okrenem i ponovo nabacim masku trudeći se da nijednog od njih ne zabrinem

-Uzmi okupaj se prvo, doći će Luka sa treninga, bolje idi sada da bi bilo vode kasnije

Uz gunđanje je otišao a Milorad seo na terasu, sa zabrinutim izrazom lica. Znala sam šta znači taj pogled te sam se trudila da se na mom licu opazi što manje.

-To je Tanja dolazila?

-Pozdravila vas je sve,svratila je na brzinu kao i uvek

-Čuo sam jedan deo razgovora, sine

-Pusti, bilo pa prošlo, kao što sam rekla, ja sam krenula dalje

-Čak i da nisi, sunce moje, znam da bi bila tu za njega i da nema ni ruke ni noge. Žao mi je što si na kraju ostala sluđena ali da nije znao da bi ga volela i takvog, ne bi došao da tebi poslednjoj kaže zbogom. A ovo sada, u to ne mogu da zalazim ali nije važno, najvažnije je da si dobro i da si prevazišla to

Klimnula sam glavom a onda postepeno, kroz obaveze, nastavila dalje sa danom kao da se ništa nije dogodilo. Baš naprotiv, dobila sam samo odgovore na svoja pitanja i osećaj olakšanja koji mi je bio potreban a da nisam bila svesna toga. I možda bi te reči poslužile zavaravanju da srce nije brže lupalo od pomisli da je dobro, da je zdrav i da će se kad tad vratiti. Na pamet su mi pala pisma koja sam davala teta Olgi da pošalje i nisam mogla da se ne osmehnem na svoju naivnost. Bilo kako bilo, sada sam bila verena, spremna da drugom čoveku kažem da pred Bogom i sve ovo je samo nit iz prošlosti koju još uvek nemam snage da sasečem.