𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

VI - Suočavanje sa samim sobom

Gledao sam u Nenada besno, kao da moj mozak traži krivca u njemu. Gnev se bio uselio u mene a logika me napustila čim sam se suočio s njom, Sunčicom. Neočekivano, jedna noć je zamrzla vreme za mene a za nju,nažalost nije.

- Mislio sam da će me čekati a šta je uradila?

Ćutao je dok sam se ja svom snagom oslonio na štap

- Relja, četiri godine su prošle, shvati da se dosta toga promenilo. Ti si taj koji je njoj rekao da krene dalje, da...

- Mislio sam da ću biti bogalj! Kome bih bio potreban takav? Da li bi vezao Tatjani za sebe iako si svestan da si brod koji tone?

Ućutao je a od siline moje ljutnje, disanje mi se promenilo a grudi nadimale. Nisam ni slutio da će prsten koji ću nehotice videti na njenoj ruci da me toliko pogodi niti sam se nadao da će mi se moja sebičnost vratiti kao bumerang. Okrenuo sam mu leđa, da ne vidi moju slabost koju više nisam mogao da krijem

- Raspadala se, Tatjana te je mrzela i više od nje jer si im to svima uradio, najviše njoj. Svi smo znali, svi smo videli koliko joj je bilo stalo do tebe. Čitavo selo joj se smejalo jer te je čekala. Godinama je bila kao duh, ne bi se verila da to nije ozbiljno i da to nije prava stvar. Morala je da krene dalje jer si je naterao. Ta devojka te je čekala i posle tvog odgurivanja ali si zbog izigravanja ponosne budale zakasnio! Nije ona kri..

Sve te reči sam već čuo od Tanje čim sam došao ali sam tek sad osetio koliko peku na koži. Čaša je poletela ka zidu a po zvuku koraka, prepoznao sam da se moj zet povukao nazad. Čudno je to kako rat i bolest izoštre sva čula. Odjednom je svaka sitnica važna a svaki korak možda i fatalan. Nažalost, to sam shvatio na teži način, isto kao što sad na teži način shvatam šta mi je Sunčica značila. I šta mi znači. Pored svega, znao sam koliko istine i težine ima u njegovim rečima

- Gde su pisma i slike?

Pogledao me je zbunjeno dok sam se polako okretao. I dalje je držao distancu, kao da je zazirao od toga što ću sledeće da uradim

- Tatjana ih je bacila, kao što si tražio

- Dobro je, nije došla u iskušenje da ih sačuva

- Nisi trebao to da uradiš. Treba li ti pomoć?

Lomio sam se ali meni više niko nije mogao da popuni prazninu u telu. Činilo se kao da je metak prošao i ostavio rupu u meni, bez krvi, bez bola. Samo otupljenje i malodušnost kao podsetnici na prošle zablude. Trebao mi je mir ali ja sam sa sobom ga nisam imao

- Moram da budem sam

Iako se na tren u meni pojavilo svetlo, nada, nešto što me je mrdalo s mrtve tačke, Sunčica je to ubila. Ugasila mi je sunce, paradoksalno a osetio sam kako me ponovo, nenadano a potrebno preplavljuje mrak. Umesto slabosti i praznine, moram naći u sebi snage da joj vratim. Da joj pokažem kako mi je, da je mučim kao što će ona mučiti mene, još dugo.
Vrata su se uz cijuk zatvorila ali su moje misli ostale na tome da sam ponovo sam, na početku

Nenad je oklevajući odlazio sa prilaza dvorišta a ja sam tek onda seo. Bolela me je noga, ista ona u kojoj je nekada bilo parče gelera a morao sam stajati uspravno. Nametnuo sam to sebi. Činilo se da će tako biti i sa Sunčicom ali šta je tu je. Sav teret je sad spao na nas dvoje ali nisam želeo da bude tako. Želeo sam da sve loše što su godine donele obrišem budućnošću i planovima u kojima je ona bila jedina pored mene. Palio sam cigaretu a onda po poslednji put, pustio sebi da mi se vrate sećanja

Vozili smo je za grad i Ognjen je iz nekog razloga tokom čitave vožnje držao predavanje. Imao sam i ja sestru ali zbog svega što im se desilo, Ognjen je preterano zaštitničko nastrojen, pokušavao da Sunčicu upozori i usmeri joj ponašanje. Ipak, delovalo je da ga čuje ali ne sluša i da su joj misli svuda osim u autu

- Sunčice, i taj tvoj, Vlada, odakle ti njega uopšte poznaješ?

- Vidi, Ognjene, izlazim s društvom, Ana će takođe biti tamo. Vlada je Anin drug tako sam ga upoznala i to je sve. Neću raditi ništa što ti radiš odnosno ništa glupo. Uostalom, ništa od ovoga mi tata nije ni pomenuo ali si ti rešio da mi ispereš mozak. Ako nastaviš tako, maminog mi groba neću se vratiti kući nedelju dana

- Radi šta hoćeš, nemoj meni posle da dođeš da se žališ kad budeš sa stomakom do zuba i sama jer ti je glava bila u vazduhu, da ne kažem nešto gore - ućutala se a i on sam je shvatio da je preterao. Tek, u retrovizoru sam uhvatio senku bola koja joj se pojavila u čokoladnim očima

-Ti si stvarno kreten!

Ipak, ni to veče a i ni kasnije, Sunčica nije postupila neispravno. U početku je Ognjen pratio njeno ponašanje i stalno joj držao predavanja ali je vremenom shvatio da je i ona ipak samo živo biće. Istovremeno se i ona promenila, od prkosne klinke postala je devojka. Počela je da zapada za oko ali je bila više nego oprezna. Luka je bio kao njeno dete a teret koji su sve troje nosili bio pretežak za sve njih zajedno, kamoli za bilo koga od njih pojedinačno.
Malo vremena je bilo potrebno da od Ognjenove sestre u Sunčici počnem da gledam nju. Njene obline, njenu kosu, njeno lice, sve ono za šta ona nije mnogo marila. Osmeh koji joj se pojavi kada joj Luka donese trešnje, boru na čelu koja joj se pojavi kad se iznervira i sve ono što je čini čistom, plemenitom i jedinstvenom. U to vreme sam shvatio da i ona mene gleda drugačijim očima i polako se uselila u moje srce, brže nego što sam želeo jer nisam bio svestan koliko mi je trebala. Moglo je da nam bude lepo, ko zna šta bi sada bilo među nama ali je slučaj umešao prste. Jedna noć za pamćenje, najtužnije buđenje i rat su nas razdvojili a onda i naši izbori. Najviše moji.

Nazdravio sam našim izborima a onda negde u sebi prelomio da u sebi sahranim tu Sunčicu. Očigledno, ona više nije bila ona osoba koja je želela da ostanem pored nje, da je ne ostavljam. Isto tako, povređivala me je činjenica da joj više nisam potreban. Njeno telo, njen pogled su mi rekli koliko sam joj bio bitan tada a sada, taj pogled je prazan. Više ga ne skriva, kao da mi svesno pokazuje da je postala ravnodušna. Nijedno slomljeno staklo u ovoj sobi, porušena i prevrnuta polica nisu mogli da potisnu činjenicu da me Sunčica više ne voli.

Čaša za čašom u lomu koji sam zbog nje napravio se nizala a u meni rađao plan. Znao sam kako ću je kazniti, da bar na sekundu oseti onaj hladan tuš koji sam ja osećao kad sam ugledao prsten,kad mi je u lice bacila reči "Verila sam se, verovao ili ne, možda se i udam na proleće". Boleo je, više od gelera, onaj osmeh koji je imala dok je pričala o svemu tome. Iste sekunde sam zažalio što sam se vratio, što sam svaku ciglu ugradio misleći da ćemo ovde živeti nas dvoje. Prokleo sam sebe jer sam se oporavljao misleći na nju a najviše sam sebe proklinjao što sam bio svestan da sam je sam gurnuo u ruke tom nekom.
Život nas je oboje prokleo, sudbina ošamarila i na put nam se isprečili sopstveni izbori. Ipak, bilo je vreme da skupim snagu i naplatim joj svaku sekundu lažne nade, svaki minut toga što sam se zanosio njom. Zora je polako svanjavala a mrak u meni se nije rasvetljavao. Od ovog trenutka će biti kriva za sve. Prokleta bila, Sunčice, prokleta jer si me pustila da te odbacim, da te se odreknem