𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

IX - Više ništa nije isto

Prekrštenih nogu, na svom terenu, u kući u kojoj sam porasla, sedela sam a sve oko mene je raslo.
Činilo mi se da tonem u fotelju, da sam sve manja i manja a jutrošnji razgovor s Reljom u Tranzitu bio je razlog za to. Zaustavio me je a ja sam, premda umorna, upirala svu snagu da delujem opušteno i ljubazno.
Kao nekada premda više ništa nije bilo isto.

-Od svih mesta na ovom svetu, posle tvog povratka te prvo sretnem u svojoj kući a onda i ovde, kao nekada. Sećaš li se?

- Sećam se ali mislim da na neke stvari iz prošlosti gledamo različito. Ukoliko si postala malograđanka, onda je bolje da svoje gledište zadržim za sebe

Hladnoća njegovog glasa me je pomerila s mesta i samim tim se i moje raspoloženje promenilo. Zbog čega radi ovo? Ipak, trudila sam se da ne gubim konce samokontrole i na jedvite jade, obuzdavala sam sebe da ga ne ujedem, kao on mene.

- Do sada sam bila uverena da nisam poklekla ograničenosti male sredine ali tebi ostavljam da sudiš o tome. Znaš, pre nego što si otišao, bio si deo naših života i smatram da je bolje da pominjem to nego da pričam o tome kako godinu dana nisam znala da li si uopšte živ

- Nostalgija će te ubiti a pošto već pitaš, čini mi se da te je ova sredina pojela i pretvorila u pravu malograđanku. Doduše, niko nije ni očekivao ništa drugo. A što se tiče mene, nije važno to da li sam mogao da poginem ili ne, takve stvari se ne tiču zauzetih devojaka koje su ostavile prošlost iza sebe

Ironičan smeh koji mi se oteo prekinuo je njegovo izlaganje a meni je dvorište firme u prolećno jutro postalo tesno. Koliko uspomena, lepih i tužnih je stalo u jednu reč - prošlost.Koliko poniženja u rečenicu da nije važno da li bi poginuo ili ne kad bih umrla od tuge za njim, da se nije vratio. Da ga ne znam, prevarila bih se i pomislila da je to slučajnost ali ovaj Relja, ispred mene, bio je neko ko je spreman na sve. Njemu je ta prošlost bila sitnica, verovatno noć u nizu, moja briga i tuga satisfakcija a ono pismo koje još uvek, kao relikviju čuvam, jedna od brojnih slatkorečivosti. Ironija je čak najbolja reč kojom se sve ovo može opisati.

- Ne tiču se ali tada nisam bila zauzeta. Kao što sam rekla, bio si važan deo mog a onda i naših života

- Nadam se da ne misliš o onoj noći kao nečemu važnom ili da smatraš da je to tačka od koje će se naš odnos nastaviti. Taj voz je prošao i ne gubi to iz vida

- Žao mi je ako sam ti dala povoda da pomisliš da želim da nastavimo gde smo stali, kao što si i sam rekao, zauzeta sam - te sekunde mi je bilo krivo što nisam zadržala Dejanov prsten još koji dan - Više sam mislila na činjenicu da si Ognjenov najbolji prijatelj, kao što si bio i tada, to je sve

- Nije važno šta si mislila jer nisam ni imao nameru da se na bilo koji način vraćam u prošlost. Ne poklanjam pažnju nebitnim situacijama. Kao što ti kažeš, Ognjen je najvažniji i ne sekiraj se, od mene neće saznati ništa. Mada, da budem iskren, nema ni da se kaže Bog zna šta

Zapalio je cigaretu a ja sam se na mah osetila ništavno. Ton kojim mi se obraćao bio je decidiran i naglašavao da sam mu posle svega nevažna. Više ništa nije bilo naše, sve se delilo na moje i tvoje. Ipak, inat je nadglasao sva osećanja i neka hrabrija ja je progovorila, ja koja ne želi da se Relja sladi mojim slabostima

- Ne znam ko ti je od jutros stao na žulj ali ti si me zaustavio dok sam išla put zgrade. Prema tome, ako si završio sa ovom besmislicom, žurim, tata me očekuje

Kroz dim cigarete me je odmeravao, nekako bestidno a onda me propustio da prođem. Ostavljala sam ga iza sebe, bez želje da se zapitam čemu sve ovo jer bi me odgovor dotukao. Kada nekog volite više od sebe, teško padne činjenica da se promenio i postao nemilosrdan, sebičan i bezosećajan. Ipak, sve te svoje more morala sam da ostavila ispred vrata iza kojih me je čekao Milorad. Život ga nije mazio i zato sam se trudila da ga barem ja ne sekiram, kada smo izgladili odnose nakon sukoba. I premda sam i dalje bila pomalo kivna, trudila sam se da to ne pokazujem jer mi je bio i otac i majka.

Da nisam glumila ispred tate, stiglo bi me sve i možda bih se slomila pred njim ali i pred svima. Ovako, otpratila sam pogledom kako Relja odlazi ka vozilu a onda se gubi iz mog vidokruga.

Sva ta osećanja su me slomila tek kući, mešala se međusobno a meni se nametalo pitanje da pošto je gledao smrti u oči, rizikovao da nas sve ne vidi, kako onda ima toliki animozitet prema nama? Pritom, tu najmanje mislim na sebe, nameće se pitanje zašto odbacuje majku i sestru, zašto je odbacio oca i zašto gura od sebe ljude koji ga vole? To što je kupio Tranzit u očima  meštana pravilo je od njega heroja ali ono što mi je Tatjana pričala, uklapalo se u sve one zaključke koji su me pred firmom porazili. Zašto je toliko kivan i osion kad je najvažnije što je tu? Hiljadu pitanja a na većinu njih su još teži odgovori, jer se naslućuju u tišini.  Čovek, ponekad nehotice a nekad svesno, daje iluzije svojim odgovorima pa tišina razjasni mnogo toga

- Sunčice? Zovem te već deset minuta

- Izvini baba, zamislila sam se. Je l ti treba pomoć?

- Aha, pomoć ali da shvatim šta ti se dešava. Ne jedeš, ne slušaš, radiš kao navijena, ćutiš, ideš kao duh. Šta je bilo, kaži mi, sunce moje - Malina me je gledala blago te sam u sebi smogla snage da joj se slabašno osmehnem.

- Stiglo me je sve, prosto.. Umorna sam, treba mi odmor. Sada kad tata radi imam nešto više obaveza, pre toga si ti bila u banji, Lukin prijemni. Svašta nešto se skupilo ali ne brini za mene

- I Relja se vratio. Ne gledaj me tako, rekla sam ti da sam znala za vas. Nije mi se svidelo ali me niko nije pitao jer sam znala da ćeš da budeš povređena. Vidim ti u očima, nisi mu oprostila

- Jesam, stvarno jesam i ništa od ovoga nema veze s njim, zaista. Ne brini za mene, kad se malo uhodam, biće bolje

- Daj Bože, kćeri, daj Bože mada teško

Laži su mi pomogale, ma koliko mrzela to što lažem. Prezirala sam sredstva kojima sam se služila da bih druge zaštitila od sopstvenih istina jer sam znala da će mi to pre ili kasnije doći na naplatu.

- I samo da znaš, uši ću da ti iščupam za to što si sakrila da si ostavila Dejana. Sunčice, nije ti lako ali ako guraš sebe u tišinu, barem budi sigurna da možeš da se nosiš s tim. Ako ne možeš, barem imaš nas koji možemo da te razumemo. Ne moraš sve u životu sama

Osim što nije znala da moram jer kako bi neko mogao da razume što sam mu se posle svega nadala? Što sam ga uprkos tuđem prstenu na ruci čekala i mislila na njega? Kako da neko to shvati kada ni meni samoj nije bilo jasno. Zato sam morala da naučim da se nosim s tišinom jer mi je ona postajala jedini prijatelj. Sama sam sebi zagorčala život i morala sam sama da se nosim s tim.