𝑺𝒖𝒏𝒄𝒆 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗𝒊 🖤

XV - Iskušenje

Ponekad je realnost previše surova. Ponekad je tvoja vizija života previše ružičasta. Sve to mi se motalo po glavi dok sam još jedan dan započinjala opominjući sebe da je Relja postao druga osoba i da tu drugu osobu ne mogu voleti jer je izbrisao sve što smo jedno prema drugom osećali i ostali bez prilike da to jedno drugom kažemo.

Nisam znala da li je znao koliko sam ga volela jer nisam znala da li je ikad pročitao ona pisma. Sa toliko malo godina izgovarala sam reči veće od sebe ali sam iza svake mogla da stanem jer sam je osećala do kostiju. Uvek sam mu pisala da osećam prazninu zbog njegovog odlaska;ironično je da se njegovim povratkom ta praznina nije smanjila.
I sve to bi me uvlačilo u provaliju da nisam sebe zatrpavala poslom i obavezama, trudeći se da ne odustanem od sebe. Voleti njega posle mrcvarenja svega što je ostalo od nas bilo je odustajanje od dostojanstva. To sebi nisam mogla dopustiti, pogotovo kada se uzme u obzir koliko malo toga imam što bih mogla nazvati svojim.

- Sunčice! - prepoznala sam glas koji me je dozivao i okrenula se prema vratima. Sa gumenim rukavicama na rukama, imala sam dovoljno vremena da pobegnem na drugi sprat i glumim da spavam ali sam to vreme potrošila na upristojavanje. Skinula sam rukavice, prevezala kosu šnalom i ni sama ne znam zašto, poželela da mu se svidi to što vidi. Otvorila sam ulazna vrata kada sam primetila da se primakao tremu i umesto osmeha, upitno ga pogledala

-  Ognjen nije tu, rekao mi je da ga sačekam, imamo dogovor za danas

- U redu, izvoli, uđi

Ćuteći, kuvala sam kafu za njega i prisećala se njegovog prvog dolaska kod nas posle toliko godina. Onda mi je na um palo sve što sam danima obećavala sebi i umesto da prekorevam sebe, srce je umirivalo savest rečima da nema ničeg pogrešnog u tome što sam pristojna prema Ognjenovom drugu. Ma šta se dešavalo među nama, Ognjen nije smeo da nasluti niti je smelo da ugrozi njegov i Ognjenov odnos. Još da sam bila uverena u sve to.

- Izvoli, stavila sam dve kašičice šećera ali ako ti nije dosta traži. Luka je tu, pozvaću ga da siđe

- Nema potrebe, mislim da možemo da sednemo kao odrasli ljudi i provedemo vreme u istoj prostoriji bez prepirki i sukoba

- Do sada nismo jer ti je bilo važnije da mi sipaš so na rane i uživaš u slađenju mojom nemoći

-Sada ti počinješ

- Izvini što mi smeta što si me namerno povređivao. Nadam se da ti nije neprijatno zbog podsećanja na tvoja dela.

Nisam znala odakle mu pravo da mi udeljuje prekore ali sam znala da ovo zauzimanje za sebe i njegovo pristojno ponašanje niti su uobičajeni niti mogu izaći na dobro. Neobično mirno je podnosio moje reči te sam zaćutala, proučavajući njegovo lice i pokušavajući da otkrijem šta je sada uticalo na njegovo ponašanje?

- Preterao sam. Bio sam besan jer sam mislio da promene u odnosu prema meni potiču iz vašeg sažaljenja a ne jer su prošle godine. A i Olga i Tatjana su besne na mene, zbog toga sam besan na sebe, prosto, sve što se tokom ovih godina skupilo je sada došlo na red

- Pa je najbolje bilo da to iskališ na meni. Možda bih ranije razumela kako ti je ali sada nemam nameru da se upuštam u to. Bio si mi veoma blizak i ne mogu da pređem preko onakvih reči zaključno s Tanjinim rođendanom. Niti sam to zaslužila niti sam ti vreća za udaranje!

- Stvarno mi je žao, kajem se zbog svega jer nisam shvatao koliko sam preterao

- Razumem ali nećeš dobiti oproštaj. Tvoje pokajanje je tek počelo i ako bismo ti svi oprostili odmah, nikada ne bi promenio svoje ponašanje. I zato razumem Tanju i teta Olgu ali što se mene tiče, izvinjenje prihvatam, oproštaj ne mogu da ti dam

Srce mi je lupalo, krv jurila u obraze i pitala sam se koliko je pametno terati inat čoveku koji je posle svega rešio da pokaže ljudskost. Tako malo je bilo dovoljno da mi pokaže da ispod godina i ožiljaka još uvek postoji Relja kog sam volela ali mi nije bilo dovoljno da bih poletela u zagrljaj. Kao što sam sebi obećala, dostojanstvo je bilo jedino što mi je preostalo.

- Razumem te, barem ne okolišaš. Znaš da nemam nikakav dogovor s tvojim bratom? - izrebrila sam ga pogledom shvatajući da je ponovo uspeo da me pređe - Ne gledaj me tako, nisam želeo da mi zalupiš vrata ispred nosa - osmehnula sam se protiv svoje volje i nadala se da to nije primetio

- I sada sam se razmišljala da li da te pustim u kuću.

- Stvarno sam ispao govno, kako je Tatjana rekla. Znaš, do tad mi se činilo da imam granice, da ne preterujem a onda je tebi rekla sve ono što je moj mozak odbijao da registruje i znao sam da sam prešao sve granice. Jednostavno je, nisam bio svestan svog preterivanja jer mi je bilo važno da me posmatraju isto, bez sažaljenja i tuge - klimala sam glavom nadajući se da ovo nije neka podmukla zamisao kojom želi da me ponovo zgazi. Porazno je bilo što više nisam znala do koje mere mogu da mu verujem a bila sam u stanju da pođem za njim bilo kuda, samo da je tražio

- Pošto si već tu, ispada zbog mene, moram da te pitam da li čuvaš moja pisma?

Primetila sam promenu na njegovom licu ali nisam znala da će se zbog mog pitanja zagrcnuti kafom. Iz poriva da zadovoljim svoju znatiželju da li je pročitao moja pisma ili ne, uspela sam da promenim atmosferu koja je tek postala podnošljiva. Dodajući mu čašu vode, primetila sam senku nečega što sam ranije sretala u njegovim očima, verovatno jer sam toliko želela da se ta mrva nežnosti zapravo pojavi.

- Čuvam, zašto?

- Volela bih da mi ih vratiš. Posle toliko vremena, malo je reći da sam preterivala u njima a i naše poglavlje je zatvoreno. Ne tražim ti da razumeš zašto ovo radim, samo tražim da mi ih doneseš ili pošalješ po Tanji, kako god ti odgovara

Sve što sam sad izrekla nateralo je krv da proključa i nisam znala zašto to radim. Koliko daleko sam bila u stanju da odem govorila je pomisao da ću zloupotrebiti moju raskinutu veridbu samo da bih dobila nazad deo uspomena na sve što je bilo i što se neće vratiti. Zanesena mislima , nisam primetila da mi se primakao i da sam gotovo mogla da osetim njegov dah na usnama

- Mogu da ih vratim ali ti to, malena, ne znači ništa kada ih znam napamet

Umesto da ga udaljim od sebe ili ga opomenem svojom prekinutom vezom, ogledala sam se u očima crnim poput noći. Gledala sam u njegove usne i odjednom, primakla mu se, kradući poljubac za kojim sam čeznula godinama. Blizina naših tela govorila je više od svih reči a moje telo je odavalo čak i ono što sam želela da sakrijem. Ukus njegovih usana prijao je svakom atomu moje duše. Srce je pretilo da iskoči iz grudi a logika se pitala šta mi je kog đavola ovo trebalo?
Umesto odgovora, udaljila sam se a onda mrmljajući da moram na vazduh, izašla iz sobe. Ostavljala sam ga samog ali nisam imala izbora jer je svaki deo mog tela, svaki deo moje duše odao da neke stvari ne prolaze već se samo navikneš na njih

-Luka, siđi da praviš društvo Relji, moram da završim nešto

Ni ne čekajući njegov odgovor, zaključala sam vrata a koraci koji su se čuli niz stepenice olakšali su mi beg. Pitanja koja su me sada mučila su koliko je shvatio od onog što mu je moje telo pokazalo i koliko je čuo od onog što sam pričala s Tanjom? U tom trenutku, shvatila sam da me je stiglo sve od čega sam godinama bežala