Malia || Neymar Jr [uređuje se]

trideset sedmi

[preuređeno] ✔

Neymar

"Ko ste vi?" I tog trenutka u meni se sve slomilo.

Kako ne zna ko sam ja?

"Stvarno ne znaš ko sam?" Pitao sam je ne odgovorivši joj na njeno prethodno postavljeno pitanje. 

"N-ne... izgubila sam pamćenje", rekla je tiho, a meni su se suze skupile u očima. Zar je moguće da se ničega ne seća?

"Jesi li sama?" Iako sam znao da Eric nije tu, želeo sam još jednom da se uverim. Možda još nekoga ima tu. Klimnula je glavom, a ja sam je, ne čekajući ni trenutka, uhvatio za ruku i povukao u kuću.

"Hej! Kako smeš da ulaziš? Nisi mi ni rekao ko si! Ja te ni ne poznajem! "

"Slušaj Malia, ja sam Neymar, tvoj muž", pokušao sam da joj objasnim šta se dešava, ali bezuspešno.

"To nije moguće, ja imam dečka", ljutito je govorila. 

"Ako misliš na Erica... on nije tvoj dečko!"

"I ti misliš da ću ja tebi da verujem?" Prekrstila je ruke i pogledala me. Uzeo sam telefon i u njemu pronašao naše slike, a potom joj ga dao. Listala je slike dok su joj se suze skupljale u očima. "Kako da ti  verujem? Ja se ne sećam ničega...", prekinulo ju je otvaranje vrata. Začuli su se koraci te je u dnevnu sobu ušetao kreten Eric. Brzo sam mu prišao i udario ga najjače što sam mogao. Od siline udarca pao je na pod hvatajući se za vilicu.

"Kako si mogao to da uradiš? Odvojio si me od žene koju volim, a našu ćerku od majke! Kako možeš da budeš takav? Gadiš mi se!"

"Nisam ja kriv", branio se, "Bruna me je naterala", kada je to rekao prestao sam da ga udaram. Bruna? Kakve veze ona ima sa ovim?

Uskoro sam dobio odgovor na svoje pređašnje pitanje.

U dnevni boravak ušetala je Bruna. Odmah sam se pridigao i prišao joj, a potom je uhvatio za vrat i pribio uza zid. 

"Kako si mogla to da mi uradiš? Kakva si ti to osoba? Mrzim te Bruna, mrzim te!" Začuo sam zvuk sirene, i ubrzo su ušli policajci. Odvojio sam se od Brune, te su njoj i Ericu stavili lisice i odveli ih. Na vratima sam ugledao Jotacea, koji mi se nasmejao i namignuo, a potom je otišao.

Pogledom sam tražio Maliu, i ugledao sam je uplakanu kako sedi na stepenicama. Prišao sam joj i seo pored nje. 

"Nemoj plakati, molim te", rekao sam prebacivši jednu ruku preko njenog ramena.

"Kako da ne plačem? Ne znam šta se zapravo desilo sa mnom, ne znam kome mogu da verujem, ne sećam se ničega", ustao sam sa stepenica i pružio joj ruku, dok me je ona začuđeno gledala.

"Veruj mi... pođi sa mnom", trepnula je nekoliko puta te prihvatila moju ruku i ustala. "Mogu li da te zagrlim?" Stidljivo je klimnula glavom, te sam je zagrlio posle toliko vremena. Koliko mi je ovo nedostajalo. Ona. Njen miris. Njen glas. Ma sve što njoj pripada.

Nekako sam uspeo da se odmaknem od nje, iako to nisam želeo, ali sam morao. Došli smo kod Jotacea te sam uzeo svoj neraspakovan kofer. Pozdravili smo se sa svima njima, te nas je Jo odvezao do aerodroma. Ceo put do Brazila, Malia je provela spavajući. Izgleda da je to sve što joj je trebalo. 

Još uvek ne mogu da verujem da je živa, da je pored mene. 

Nakon ne tako dugog leta, konačno smo sleteli u Sao Paulo. Javio sam mojima da, zajedno sa Lisom, dođu kod Maliinih roditelja. Nakon pola sata stigli smo na naše odredište. Malia je tokom celog puta ćutala. Objasnio sam joj gde je vodim, i uverio da će sve biti u redu.

Vrata nam je otvorila Martina kojoj je, čim je ugledala Maliu, malo falilo da se onesvesti. Stavila je ruku na usta ne verujući u ono što vidi. 

"Možeš li ostati sa njom koji minut? Sve ću ti objasniti kasnije", klimnula je glavom te sam uputio jedan osmeh Malii, pre nego što sam zakoračio u dnevni boravak gde su me sa nestrpljenjem očekivali.

"Slušajte", nisam čekao ni trenutka, "Malia je živa!" Svi su ustali ne verujući u ono što čuju.

"Neymar, nije vreme za šalu", njena mama je rekla.

"Istina je... ona je ovde. Ali postoji jedan problem, izgubila je pamćenje, i bila je oteta svo ovo vreme, i zato vas molim da je ne forsirate previše", pogladio sam Lisu po glavi i otišao po Maliu. 

Kada sam je uveo, njeni roditelji su joj odmah prišli i zagrlili, dok je ona samo stajala u mestu, ništa ne progovarajući.

"To su tvoji roditelji", samo je klimnula glavom i dalje ništa ne govoreći.

"Mama!?" Lisa je viknula i zagrlila je oko nogu. Malia me je pogledala upućujući mi molećiv pogled. Uzeo sam Lisu u naručje i odveo je malo dalje od ostalih.

"Slušaj princezo, mama je bolesna i trebaće joj vremena da ozdravi, zato nemoj biti tužna ako se ne igra sa tobom", uhvatio sam je za ruku i poljubio je.

"Zašto je ti ne izlečiš?"

"Ne mogu malena, ali oporaviće se, obećavam ti. Biće sve kao pre!"