Malia || Neymar Jr [uređuje se]

trideset četvrti

[preuređeno] ✔

Neymar

  "Žao mi je, nismo mogli više ništa da učinimo". 

Čim sam čuo tu rečenicu, pao sam na pod. Ne mogu da verujem. Moje princeze više nema. Suze su mi lile niz lice, nisam mogao da se smirim. Kako ću ja bez nje? Kako će naša ćerka bez majke? Kako ćemo mi da živimo bez nje? Bez njenog osmeha i predivnog glasa? 

Lara je čučnula pored mene i čvrsto me zagrlila. Plakali smo jedno drugom na ramenu. 

"Kako ću ja bez nje?" Upitao sam ih, te nekako uspeo da ustanem i podigao Laru. Rafinha nam je prišao te nas oboje zagrlio. "Želim da je vidim po poslednji put", rekao sam doktoru.

"Žao mi je gospodine, ali to nije moguće", okrenuo se i otišao. 

Šta se dešava?

2 meseca kasnije

Ušao sam u kuću te ostavio ključeve na ormariću. Provirio sam u dnevni boravak i ugledao Rafaellu i Lisu kako se igraju. Prošlo je 2 meseca od Maliine smrti. Još uvek sam loše. A i kako ne bih bio? Ljubav mog života je mrtva.

Lisa je još uvek mala, i ne shvata baš šta se dešava. Svaki dan me pita za majku, a ja moram da je lažem. Ne mogu da joj kažem istinu, ne još.

Prišao sam im te seo na kauč. Lisa je došla do mene, pa sam je uzeo u naručje i zagrlio. Princeza moja. Ne znam šta bi bilo sa mnom da nema nje. Ona je jedino što mi je ostalo od Malie. Naša ćerka. 

"Nemoj da plačeš, tata", nisam ni primetio suze u očima. koje mi je Lisa brisala svojim malenim ručicama. 

"Volim te, princezo, zapamti to!"

"I ja tebe volim, tata", rekla je te me zagrlila.

Lara

Rafa i ja smo izašli iz bolnice te seli na jednu obližnju klupu. Bili smo na ultrazvuku, i saznali smo da nosim devojčicu.

"Nešto sam razmišljala", pogledao je u mene čekajući da nastavim, "volela bih da se naša ćerka zove po njoj", rekla sam dok su mi se suze skupljale u očima. Rafinha me je samo zagrlio i poljubio u glavu. "Nedostaje mi, mnogo".

"Znam ljubavi, i meni nedostaje. Nemoj plakati, molim te. I naša ćerka će se zvati kako god ti želiš".

Neymar

Lisi je bilo potrebno da malo izađe iz kuće, pa sam je poveo sa sobom na trening. Ona je sedela na klupi i igrala se sa svojim plišanim medvedom. Podigla je pogled, i tada sam primetio da je tužna.

"Šta je bilo princezo?" Upitao sam je kada sam joj prišao.

"Hoću mamu", prekrstila je ruke i napravila ljutit izraz lica. A ubrzo je počela i da plače. Seo sam pored nje i zagrlio je.

"Nemoj da plačeš princezo, molim te, i meni nedostaje, ali ona nas sada gleda sa nema i čuva nas", poljubio sam je u obraz te ustao. "Tata će brzo završiti sa treningom i onda idemo na sladoled, može?" Ubrzo joj se osmeh pojavio na licu. Poslao sam joj vazdušni poljubac te se priključio Leu u trčanju.

"Kako je?"

"Loše. Nedostaje joj majka, još uvek je mala i ne razume šta se zapravo dešava".

"A ti?" Pogledao sam u njega nekim tužnim pogledom.

"Pokušavam da budem dobro, ali ne ide. Kada dođem kući i legnem u prazan krevet, shvatim da je to realnost i počnem da plačem. Pokušavam pred Lisom da izgledam dobro, ali kada sam sam, ne ide. Slomljen sam. Mnogo mi nedostaje!"