Harry
"Luke moras mi pomoci covece!", molim ga.
"Izlazi Harry, nemam sada vremena za to bre.", ne popusta.
"Nic bi mi pomogao, on je pravi drug!"
"Neka ti pomogne onda.", dodao je nezainteresovano.
"On obavlja nesto drugo."
"Bas me briga."
"Molim te Luke! Otici ce! Otici ce zauvek! Vise nikada je necu videti...", ocajno sedam na plocice uz zid pored vrata.
"Harry,", pogledao me je kao da sam retardiran, "Illionis je udaljen manje od 3 sata odavde. Bukvalno je mozes posecivati svakog vikenda.", rekao je praveci se da je pametan.
"Ne razumes Luke, nije tako lako!", vikao sam.
"Styles, tebi nikada nije lako. Uvek cu ti pomoci ali sada stvarno nemam jebenog vremena!"
"Luke, u govnima sam do glave.", rekao sam sada tiho ne bi li on prokleto shvatio da ne preuvelicavam svoje probleme.
"Sta si sada uradio?", pitao me je smireno sa pogledom koji mi govori 'molim te reci mi da nije preveliko sranje'.
"Ne zelis cuti ovo veruj mi.", rekao sam spustajuci glavu na kolena.
"Harry. Reci mi.", zapovedno je izustio.
"Obecaj mi da neces poludeti."
"Na sve sam spreman od tebe.", ne nisi...
*
"Da li si ti jebeno normalan!?", vikao je proteklih 8 minuta dok sam pricao.
"Hoces li se prokleto stisati!? Rekao si da neces popizdeti!"
"Ko normalan ne bi jebote!?", frknuo je.
"Ja ne bih, da si ti uradio to!"
"Ti nisi normalan, ti si debil.", rekao je. Okej?
"Samo me odvezi na glavnu autobusku i naredih mesec dana necu traziti nista od tebe. Kunem se!"
"Do kraja zivota, debilu.", rekao je uzimajuci kljuceve i jaknu sa stolice.
"To!", rekao sam stiskajuci pesnice koliko mi je drago.
"Cekaj, sta Nic radi sada?", sumnjicavo me je upitao i suzio oci u mom smeru.
"Videces.", rekao sam smeseci se. Uspecu. Nece mi pobeci, nece.
"Nadam se da nije nista ilegalno.", rekao je mrsteci se i svojim izrazom lica porucujuci mi da negiram ilegalnost u mojim planovima.
"Nije nista legalno.", rekao sam normalno. Nije mi nista odgovorio. Video sam da se necka i premislja da li da izgovori to sto namerava. "Hajde, ispljuni.", rekao sam.
"Harry, ti si svestan da zbog ovoga mozes otici u zatvor? Ne samo ti, sva trojica cemo jer znamo ovo i sutimo o tome.", porazeno je izustio.
"Ne bri-"
"Znas da te volim, najbolji si mi drug ali isto tako imam porodicu o kojoj moram da se brinem. Mama, tata, sestre-", nabrajao je ali sam ga prekinuo.
"Luke, nikada ti to ne bih uradio. Nijednome od vas. Pa najbolji prijatelji ste mi zaboga!", gledao me je i dalje zabrinuto. "Luke jebote!"
"U redu u redu. Krenimo vec jednom."
*
Sophia
Cekam na autobuskoj stanici. Sama, bez igde ikoga. Mozda je tako i najbolje, zar ne? Verovatno mi je ovako sudjeno.
Ostala sam bez igde ikoga. Sebicno je cuti to iz mojih usta ali drugacije nije. Ostavila sam sve ljude koje sam imala u Chicagu. Rizik je jednostavno bio prevelikog razmera. Nisam smela da stavljam sve njih ma kocku. Osoba koja mi preti spremna je na sve. Spremna je da ih eliminise sve. Jednog po jednog.
A ja to necu dozvoliti.
Stefan je mozda imao zle namere u seksualnom smisli ali nije bio losa osoba. Jednom mi je otkrio kako jedini ima malenu sestricu i majku. Kako zeli da uspe i da se bori za njih. Da im obezbedi sve sto je otac uzeo od njih. Uvek sam mislila da je on jos jedno dete bogatasa u nizu. Ali ne, prevarila sam se. Izgled zaista vara.
Stefan je jos jedna nevina osoba koja je stradala zbog mene i zbog mog sebicluka. Jos jedna osoba koju cu zauvek nositi na dusi.
Becca je bila moj najbolji prijatelj, kao sestra. Volela sam je neizmerno. Ali sva ta ljubav koju sam osecala prema njoj ne moze da nadmasi tugu u mom srcu sada. A najvise, ne moze da nadmasi moju grizu savest.
Verujem da lose osobe ostaju etiketirane do kraja vecnosti a ona nema kraj. Verujem da cu nakon smrti stati pred Boga i biti proterana u Pakao. Verujem da sve sto mi se pokusa dobro desiti u zivotu mora biti sabotirano jer sam nula od coveka i jer sam losa. Ali isto tako, verujem da je to sve sa razlogom.
Volela bih da imam jos jednu priliku da joj kazem koliko je volim. Koliko mi nedostaje. Ona, nase smicalice, druzenje i vreme sa njom. Da joj kazem koliko mi je zao.
Volela bih da je zivot sprava za zelje i da imam pravo na jednu. Jednu jedinu. Sve bih ispravila njom. Bilo bi lakse svima njima, a na kraju krajeva... i meni.
Pogledam na sat i shvatim da moj autobus kasni. Koji djavo? Trebao je biti ovde pre 17 minuta.
"Izvinite,", obratila sam se coveku u uniformi autobuske linije, "znate li kada dolazi autobus za Illionis?", pitala sam trljajuci oznojene ruke o jaknu. Ima 10 stepeni ispod nule a mojs ruke se znoje.
"Kasnice jos barem 20 minuta, zao mi je.", rekao je odlazeci u kabinu vozaca. Njima je lepo i toplo. Blago im se.
*
Minute su prolazile a moje telo se ledilo. Osecala sam umor i bila sam na izmaku snage. Pogledam na sat i vidim da mi je ostalo jos, kako je covek rekao, "barem" 13 minuta.
Imala sam osecaj da je proslo najmanje 25 minuta. Svaka od njih cinila se kao vecnost. Cinile su moj zivot mizernijim nego sto jeste. Oci su mi se sklapale od umora i hladnoce. Ruke kojima sam se obgrlila pre koji minut polako gube snagu i padaju pored mog tela.
Volela sam decembarske noci, ali ova je pakao za mene. A onda, osetila sam ruku na svom ramenu.
"Styl-", prekinula sam samu sebe, "Harry?", iznenadjeno sam pitala, "Sta radis ovde?"
"Vodim te kuci.", rekao je gledajuci me u oci.
"Nema potrebe, autobus ce doci za koji minut."
"Ne Reed, ne toj kuci. Mojoj, ovde. Ovde pripadas. Ne u Illionisu.", rekao je stavljajuci svoje ledene ruke na moje rumene obraze.
"Ne mogu... zao mi je Har-"
"Dodjavola ne zovi me tako!", viknuo je na sta sam brzo zatvorila oci. Nikada nisam volela kada na mene vicu, ali on se na to ne obazire. "Neces me tek tako ostaviti!"
"Sta ce ti uopste faliti?", upitala sam .
"Ti.", rekao je.
"Zao mi je Harry. Ne smem da rizikujem vase zivote.", pogledao me je namrgudjeno.
"Molim?"
"Stefan je bio prvi, ne zelim da ti budes sledeci.", rekla sam iskreno. Koliko god me bolelo sto je on to uradio Stefanu, bolece me jos vise ako njega izgubim.
"Ne! Ne razumes-", nisam mu dala priliku da zavrsi kada sam ugledala autobus.
"Zao mi je.", rekla sam ostavljajuci lagan poljubac na njegovom obrazu.
"Zaustavio sam prokleti autobus da bih te sprecio da odes ali ti ces svejedno otici, zar ne?", upitao je iznoseci cinjenicu. Uradio je to zbog mene?
Koliko god zelela da igrak od srece jer je zaustavio prokleti autobus zbog mene, ne smem. Ne mogu. Ne umem. Moram da glumim i da se pretvaram.
"Da.", rekla sam odlucno gledajuci ga u oci. Nije shvatio da lazem. Pogledala sam ga jos jednom a zatim krenula ka autobusu.
Priblizavajuci se njemu, cula sam glas iza sebe.
"Zar ti ne znaci sto te volim?", upitao je sa bolom u glasu. Nisam se okrenula ka njemu.
"Zao mi je.", rekla sam, zatim prosustvovala recima koje su bils nas kraj.
"Voleo sam te. Trebao sam te. A na kraju, unistila si me. Zbogom Sophia Reed."