Pisma jednoj devojci

Srce što kuca za nju

Kada srce izabere nešto - To je izabrano i tu nema nikakve rasprave. Imao sam sreće što je moje srce izabralo baš nju, ljubav mog života, moju srodnu dušu. Devojku koja mi je ulepšala život u svakom pogledu. Devojku koja ceni moje osobine, ali i prašta svaku moju manu. Devojku u dobru i zlu, suzama i smehu, ljubavi i ratu...

Upoznao sam je u srednjoj školi, sedela je iza mene. Igrajući karte i "Ne ljuti se čoveče" sa njom i ostalima, slušajući njen slatki smeh koji svima izaziva osmeh na licu, počeo sam da razmišljam o njoj. Dan za danom, sve više i više motala mi se po mislima. Nije bilo drugog objašnjenja - Zaljubio sam se u nju...

U školi smo se družili i pričali, išli na odmore zajedno, ali ona nije ni slutila šta osećam prema njoj. Na časovima bih se tu i tamo okrenuo prema njoj, da kobajagi pozajmim gumicu ili olovku od nje, samo da bih na kratko video njeno milo lice. Divio sam se njenim crtežima, mogao sam ceo čas da gledam samo u nju kako crta, ne slušajući šta profesor priča. I kad bi me opomenuli, nisam ih slušao, jer ona je bila zanimljivija od njih. Svaki put kada bi mi se obratila, slušao bih samo nju, ništa drugo ne bi bilo bitno. Srce bi mi lupalo svaki put kad bi stala pored mene. Morao sam da preduzmem nešto, morao sam da joj kažem šta osećam prema njoj...

Bila je u šoku, nije znala šta da kaže. Znao sam šta sledi. Odbila me je uz reči da sam joj samo drug, i ništa više. U srce mi se zabio nož. Simbolično je počela kiša da pada, kako bi dočarala moje emotivno stanje u tom trenutku. Ali nisam hteo da odustanem! Previše mi se sviđala da bih tako lako digao ruke od nje! Otišao sam kući, i pomislio, "Možda jesam izgubio bitku, ali ne i rat."...

U narednom periodu usledilo je nekoliko pokušaja da je osvojim. Svaki od njih je propao, i svaki od njih je zabio po još jedan nož u srce, koje je već tada obilno krvarilo. Mnogi su mi govorili, pa čak i ona sama, kako sam lud, kako nisam normalan, kako treba da nastavim dalje i odustanem od nje. Dve godine sam je jurio. Odlučio sam da ne odustanem. Zacrtao sam da kraj srednje škole bude i moj konačni poraz u ovom ljubavnom ratu...

Počeo je karantin usled pandemije korona virusa. Postali smo jako bliski za to vreme. Pričali smo svaki dan po ceo dan, o svemu i svačemu. Za 8. Mart odlučio sam da je iznenadim jednom orhidejom. Bila je oduševljena, a ja presrećan jer sam je usrećio. Malo nakon toga, rekla mi je da bi baš želela da me vidi, da me poljubi. Sada sam ja bio u šoku. Ali to nije urodilo plodom. Sutradan smo se, zbog moje nestrpljivosti i gluposti posvađali, toliko da smo prestali da pričamo. Obrisao sam njen broj i više od deset hiljada njenih poruka. Konačno sam nastavio dalje sa svojim životom...

Priznajem, falila mi je nekoliko puta, pomišljao sam da joj se javim, ali sam se vodio time da je ovako bolje, i za nju i za mene. Ali sasvim iznenada, nakon nešto više od mesec dana, dobio sam jednu poruku. Poruku koja je uspela da promeni sve. Tu poruku sam dobio od nje. Rekla je da želi da se vidimo, što pre. Imao sam osećaj da znam šta smera, šta planira. Bio sam u pravu. Htela je da konačno budemo nešto više od drugova. Da postanemo momak i devojka...

Nakon više od dve godine, konačno mogu da je držim u zagrljaju, da je ljubim i češkam, sve ono što sam oduvek hteo. Onih silnih noževa više nema, svi ožiljci su se zalečili. Moje srce od prvog dana kucalo je samo za nju, i tako će biti do samog kraja...