Pisma jednoj devojci

Jedna duša u dva tela

Od prvog dana kada sam osetio da je iskreno volim, da je ona ta posebna devojka koju želim svakog dana da vidim pored sebe, i da ne želim nijednu drugu osim nje, počeo sam da osećam neku povezanost sa njom. U trenutku kada je ona rekla da voli mene, delići naših duša zamenili su tela. Sada taj delić moje duše, nalazi se u njoj, a delić njene ja čuvam duboko u sebi, i nikada ga neću pustiti. Od tada, u sebi osećam ono što ona oseća. Kada je tužna, ja sam tužan; kada je ljuta, ja sam ljut; kada je srećna i nasmejana, i ja pevam od radosti. Tako i ona tačno zna kada sa mnom nije nešto u redu. Međusobno smo povezani nevidljivom strunom koja nam šalje signale. Tačno znamo kada pokušamo da sakrijemo nešto...

Kada prođe nekoliko dana od kad se poslednji put vidimo, naše duše pate. Žele da se vide ponovo, žele da osete prisustvo one druge. Ali se teše. Teše se na način koji ne mogu svi da razumeju. Greje ih prisustvo tog delića duše voljene osobe. Na taj način, ona je uvek tu, živi u meni, i nosim je svuda sa sobom. Gde god da pođem, makar hiljadu kilometara daleko od nje, ona će biti tu, pratiće me i biće uz mene...

Kada pričamo telefonom, kada je video poziv jedini način da se vidimo, srećan sam jer vidim tvoje lepo lice, makar preko telefona. Iako nekad ne pričamo ništa, već samo ćutimo i svako od nas radi svoj posao, opet sam srećan, jer prija mi tvoje društvo. Dovoljno mi je i da samo čujem kako dišeš. Volim sve vezano za tebe...

Iskrena ljubav je neverovatna. U jednom trenutku živiš svoj život kao vuk samotnjak i misliš da ti niko ne treba, a već u sledećem, ne možeš jedan dan da preživiš bez svoje srodne duše...