Pisma jednoj devojci

Peščanik

Otišla si na još jedan nedeljni odmor.
Rekla si: "Vraćam se brzo, tu sam za par dana". Od tad strpljivo čekam da mi ponovo padneš u zagrljaj. Soba mi još uvek miriše na tebe od onda kada si zadnji put bila u njoj. Taj miris me opija... Zamišljam da si tu...

Plamen ljubavi u meni gori sve jače, čekanje postaje sve teže. Vrtim se u krug i gledam pesak starog peščanik koji mi stoji na stolu. Govori mi da se bliži trenutak kad ću te ponovo videti. Taj trenutak je tako blizu, a tako daleko...

Odlazim na spavanje sa tobom u mislima. Iako slabo, osećam tvoje prisustvo. U snove zaranjam sa nadom da, kada se sutra budem probudio, videću da je peščanik prazan i da je kucnuo čas da osetim dodir tvojih mekih usana na mojim...

Jutro je...
Otvaram oči i prvo što vidim je peščanik. U njemu i dalje pesak curi. Iako ga ima znatno manje nego juče, meni odaje utisak kao da se u njemu nalazi čitava jedna pustinja. Vreme sve sporije teče, a ja sve više tugujem što nisi pored mene. Ne skidajući pogled sa peščanika, tihim glasom, gotovo nečujnim, izgovaram reči: "Nedostaješ mi...". U tom trenutku, pesak te zlobne naprave što diktira nam vreme, počeo je da ubrzano teče. Tada sam znao - Krenula si kući...