Pisma jednoj devojci

Poslednje "zbogom"

Godinu dana...
Sada, umesto naše godišnjice, 13. Maj ostaće mi u sećanju kao nešto što je zauvek nestalo. Citiraću pokojnog Tošeta Proeskog:
"Ležeći provodim dane, u ovoj sobi za tugu, sa ove zapadne strane. Između vrata i prozora, moj krevet za tobom diše. Ne mogu dalje od umora, ni metar manje ni više"...
Gde god da odem, u koji god ćošak sobe da pokušam da se sakrijem, vidim nju, vidim nas. Prolazim pored police sa knjigama, na njoj vidim mali globus sa našom slikom ispunjen srcima. Pokušavam da sakrijem bol na licu i duši dok ga ispuštam iz ruku kao što sam i nju...
Svaki detalj sobe koji je dodirnula, sada me podseća na nju, jer je unela delić duše u njih. Ne mogu da stanem ispred ogledala, jer nemam kome da priđem sa leđa i zagrlim je dok se ogleda; Da gledam kroz prozor ne mogu, jer ne gledam zajedno sa njom; Za sto kad hoću da sednem, očekujem da će mi sesti u krilo da igramo neku igricu; Kad hoću na krevet da legnem, čekam da legne pored mene. A to se neće desiti...
Bežim iz sobe i napolje iz stana. U nadi da ću izbeći sećanja na nju, vodim psa u šetnju. Ali uzalud i to... Svakodnevno prolazim pored mesta gde me je poslednji put pozvala telefonom kako bi mi saopštila da je svemu kraj...
Odlazim kući, da skrenem misli gledajući neki film na TV-u, i dok vrtim kanale, naletim na prvi film koji smo zajedno gledali i momentalno izgubim želju da budem ispred televizora naredna 2 sata...
Uzimam telefon kako bih slušao muziku, ali me svaka pesma podseća na nju. U galeriju ne smem da uđem već nekoliko dana - Videću preko 1000 naših slika koje će me baciti u još veći očaj...
Brojim dane od njene poslednje poruke, i sve čekam jednu novu. A nje nema, i ne postoji...

Sa suzama u očima pišem joj ovo oproštajno pismo I stavljam tačku na ovu zbirku pisama jednoj devojci, jer u mom životu više nema one zbog koje sam isprva počeo sa pisanjem istih...