Pisma jednoj devojci

Ljubav koja se raspada

Ljubav nekad vrela poput vatre, postala je tanak led na kojem stojimo, osećam pukotine pod nogama,
Krha podloga pod nama puca sve više svakog časa...

Ljubav što nekad beše najlepša ruža, koju bi svako na svetu poželeo, sada vene ne kotrolisanom brzinom. Ostaju samo osušene latice onoga što smo nekad bili...

Kompas koji me je vodio ka ljubavi, više se ne okreće. Stao je, I pokazuje u pravcu samoće. Pokušavam da ga popravim, ali ne mogu sam...

Iako je dan, iako sunce napolju sija, ja očajnički lutam mrakom u nadi da ću videti svetlost, koja je još odavno počela da slabi...

Slike su počele da blede, više ne vidim osmehe na njima. Sada vidim samo jedno lice, koje u sebi pokušava da sakrije tugu i žaljenje, koji ga izjedaju iznutra...

I dok pišem ovo pismo, srce mi se cepa I raspada, kao što se, i ova ljubav raspada...