Pisma jednoj devojci

Ponovo u zagrljaju

Nakon toliko vremena koje smo proveli razdvojeni, nakon toliko suza prolivenih jer ne možemo da se vidimo... Konačno smo ponovo u mekom i toplom zagrljaju. Kada smo se videli, još jednom su nam potekle suze niz naša lica, ali ovog puta to su bile suze radosnice. Oči su nam caklile, naši odrazi u njima videli su se jasno kao dan. To nije bio san; Zaista si bila pored mene...

Te večeri u sobu smo uleteli brže nego ikada do sad. Sa lakoćom se moglo videti koliko smo se uželeli jedno drugog, naših poljubaca i maženja, ležanja, češkanja i ćaskanja do kasnih sata. Veče je bilo samo naše...

Zgrabio sam te onako kako ti to voliš, kao što vuk uhvati svoj plen. Možda si ugasila svetla u sobi, ali su nam srca svetlela jače nego bilo koja lampa. Lica su nam se videla čak i u mraku. Još uvek se sećam tvog... Bilo je prelepo, kao i uvek što je...

Poljupci su padali kao kapi kiše po najvećem pljusku. Napolju je bila zima, ali unutra, kod nas, bilo je leto. Ljubav nas je grejala jače nego najjače Sunce. Kao maca grebla si svojim kandžama po mojim leđima; znao sam koliko uživaš. I ja sam. Svaki put kada je tvoja ruka prešla preko mog tela, srce mi je kucalo duplo brže. Znam da si osetila to. Ipak smo mi mislima povezani...

U jednom trenutku pogledala si na sat i sa osmehom rekla kako imamo još puno vremena za uživanje - U sledećem, već si morala da kreneš kući...

Tuga u očima pokazala je koliko ti se ne ide. Koliko se tebi nije išlo, toliko ja nisam želeo da te pustim da odeš. Želeo sam da ostaneš tu, da te mazim dok se uspavljuješ pored mene, da te poljubim za laku noć. Nismo želeli da se odvojimo. Pokušavali smo mnogo puta, ali svaki put bi nas neka magična sila ponovo spojila u zagrljaj sa još vrelijim poljupcem nego onim prethodnim. Ta sila zove se ljubav, a ona je kod nas bez granica...