Igre gladi: Bioluminiscencija

Jedanaesto poglavlje

Osjećam se nekako tako spokojno, tako sad i sunce je već na vidiku, ne mrdam. Uspjela sam dijete nahraniti, to je bio veliki uspjeh. Dječak spava na meni i ne miče se. Nisam čak imala ni noćnu moru. Gladim mu kosu i ljubim ga u čelo. Da mogu, vječito bih ovako ležala. Je li zato osjećam mir? Ne. Nego jer jučer nije bilo niti jedne smrti. Kladim se da je publika već žedna krvi.

Vidim da prema nama dolazi dron s ogromnim paketom. Ne baš ogromnim, ali prilično velikim. Marlin ga vidi i ustaje. Idemo odmah do njega i otvaramo ga. Srebrn je, duguljast, čak i malo sliči na pušku. Obojici su nam oči iskočile. "Harpun?" pita Marlin.

"Da, harpun." rečem i vadim ga. Prekrasan je, ne pristaje nimalo mojim prljavim rukama. "Možda ulovimo nešto veće."

"Ili nekoga."

Da lakše je pucati nego gađati. Sreća pa nam je i dala po dvije boce vode. Imamo sad litru. Još tražimo u travi ima li nešto, neka životinja, pa pretražujemo obalu. Još se meduze nisu maknule, hrpetina ih je.

Napuštamo otok siti s vodom i novim oružjem. Sreća pa smo pojeli masnu pticu, pa imamo zaliha za jedan dan. Nadam se da Algina nije potrošila sav novac na ovaj harpun, jer bi nas mogao hraniti tjednima. Nadam se da ove Igre neće potrajati tjednima.

Idemo dalje i nalazimo jedan grm na malo većem otoku. Grm je bio moje visine i dosta širok, ali izgledao je nekako neprirodno, kao da je zategnut. Zar se netko nalazi ovdje?

"Vidi žice." Marlin pokazuje. Saginjem se i vidim zlatne žice, tanke kao vlas kose koje zatežu grm. "Ne diraj ih. Strest ćete struja."

Kako ih samo on vidi? Sigurno ima sto puta bolji vid od mene. "Kako znaš?"

"Pokazali su mi na treningu." Sada se crveni i spušta glavu "Okrug 3."

Nisam ni mislila da je ovo Okrug 3, pametnjakovići. Sigurno su i oni ovo dobili preko sponzora. Napravili su ovaj grm ovako baš da netko dotakne i strese ga struja, a ja mislila da je jedinica premazana svim mastima.

Povlačim Marlina unazad da slučajno ne bi tko od nas dotaknuo. Trica sigurno zna da smo ovdje jer nismo bili tihi. Dižem harpun u visinu i polako hodam oko grma. Sigurno nismo sami. Nalazim nečiju ruku s nožem i ubrzo se pojavljuje Coden. Tanji je upola nego što ga se sjećam, prvi put vidim da mu iskaču jagodične kosti.

"Pogledaj iza." kažem Marlinu. Nadam se da nam Giga neće skočiti s leđa i gurnuti nas na grm. Zapravo bi rado oboje mene ubili, jer sam im ja prekinula savez s Marlinom.

"Prepolovili ste se." kaže Coden. Očito nije pogledao sebe.

"Nikakav problem za nas." Ja znam da imam još dosta mesa na kostima. Marlin je malo drugačija priča.

"Nema nikoga." reče Marlin.

"Giga trenutno skuplja hranu. Ne bi vam ona prst zarezala."

Mogla sam se i misliti. Giga bi jedva nož uzela u ruke, a Coden se pretvara kao da može ikoga ubiti.

"Sami smo." reče Marlin.

Zašto to govori? "Jeste li sigurni?"

"Jesmo."

Gleda u mene kao potvrdu. I ja njemu vjerujem onoliko koliko on meni. "Slobodno gledaj. Jesmo."

Spušta nož i reče. "Možda sam budala, ali neka sve ide na tvoju dušu. I tako ne bih ubio njegovu suparnicu." Je li on to zavolio Marlina ili mene petlja? Okreće se i odlazi kao da nas nije vidio. Spuštam harpun, ali odlazim za njim. Vodi nas do Gige, koja u toj modroj košulji otkriva sve kosti na sebi. Skupila je dvadesetak ježinaca na deku. Ježince još nisam vidjela, a čini se da su se meduze povukle nekoliko metara.