206 KOSTIJU

4. DIO

„A kako je lik to podnio?"

Nakezim se na to pitanje možda malo previše providno. Što bih mu trebao odgovoriti na to? Nije mi ni u najmanjem interesu da pokažem Tariku kako je imao pravo na neki način. Najviše zbog toga što se on zajebavao, a to se nekako obistinilo. Zapravo mislim da je on kriv. On je ugurao tu napaljenost u moju podsvijest. Recimo stvarno da je on krivac, sigurno neću priznati da sam ja. Ili je samo do Adamovog jebozovnog izgleda i osmijeha. Tko će znati više... Vjerojatno da je do svega po malo. Po malo puno.

„Pa bolje nego Leona. On stvarno nije tako loš kao što sam mislio. Izgleda da mu se Leona zaista sviđa."

Slegnem ramenima govoreći mu ono u što nisam sto posto siguran, ali zvuči nekako čisto i ne bi trebalo produbljivati Tarikovu znatiželju. Barem se nadam da neće jer ne bih podnio da on shvati koliko sam se naložio. Ne mogu ni zamisliti koliko bi me zajebavao... možda bi me čak i osudio jer se ipak radi o dečku moje sestre. A nije isključeno ni da mu ne bi bilo pravo jer se ni ne trudi skrivati da se i dalje loži na mene.

Kao što se ja ložim na Adama, vjerojatno.

Moram pod hitno prestati razmišljati o tome i posvetiti se nečemu što nema veze s ničim plavim, visokim i zgodnim.

„Ako je tako, nemamo o čemu brinuti."

Zadovoljno zaključi ne sluteći koliko je u krivu. Ja sam itekako zabrinut zbog svojih ludih pomisli i želja.

„Veki je rekao da ima neko iznenađenje. Otkrit će nam kada dođu oni."

Podignem obrvu sumnjičavo. Otkud sad to?

„Veki da ima iznenađenje? Mora da će sjekire padati."

Već me glava boli pri pomisli na to. Kada se on nečeg dosjeti, obično svi skupno najebemo.

Recimo, zbog njega smo zadnji put završili mrtvi pijani i napušeni u policijskoj stanici. Nezaboravno iskustvo. Koga lažem, jedino se sjećam jutra kada je Leona bijesna kao ris došla do ćelije u kojoj smo bili i našamarala me. Najjača stvar za triježnjenje definitivno.

Da ne zaboravim, pišali smo po kipu bana Jelačića i govorili drugim ljudima da isprobaju novi javni WC. Veki je kriv jer je on prvi krenuo pišati i vikati, tako Tare kaže, a bivšima se vjeruje. Kurac da. Vjerujem u to jer mi paše, budimo realni.

„Što je sada smislio da mi je znati... ajde da i to vidimo."

Kažem kroz duboki uzdah i bacim pogled na sat. Kasne već petnaest minuta. Kako je i očigledno, kašnjenje je u ovoj ekipi način života.

Kad smo već kod ekipe, nju tvorim ja kao glavni i jedini gitarist. Tare koji svira bubnjeve. I još poneke stvari. Koje se ne sviraju. Kako taj lik zna bubati, da ne pričam! Uf kad se samo sjetim! Joj, i onda reci da nisam obolio...

Da se vratimo na bitno ako to uopće i postoji. Tu je i Veki. Idejaš. Pišatelj. On svira klavijaturu. Prije je svirao i po različitim momcima i djevojkama, a odnedavno je odlučio predati svoje srce samo jednoj.

Dori. Četvrtom članu našeg benda, jedinoj pripadnici ženskog spola u njemu. A u njoj je Veki.

Oni se međusobno bubaju.

I to je naš bend. Naša ekipa. Moji dečki. Ne moram ni napominjati koliko se Dora napizdi što svi vičemo „dečki". Tko joj je kriv što je manjina iako neki smatraju da gay dečki zapravo nisu dečki, već pičkice. Neću komentirati.

„Pa gdje ste, braćo!"

Uzvikne Veki kada uleti u prostoriju sa svojim dobro poznatim stavom narodnog heroja. Zapravo, on i jest moj heroj. Ne mora se ni pretpostavljati, on nam nabavlja vutru. Dobročinitelj ako se mene pita.